Naša književnost

446 Наша књижевност

да одгаји мржњу према друштву и држави, да јединци накалеми чудну болест —- она би се могла назвати друштвеним слепилом. Уобразивши да је геније, сила која је способна да индивидуално реши све „загонетке живота“ и судбине народа, млади човек није налазио себи места. у животу, и није имао куда да се дене, сем да „затвори дух свој у самог себе“, да бежи у пустињу јалових, романтичних маштања, Тебаиду егоцентризма и мистике, где су се — у првим вековима хришћанства — монаси скривали од грешног света. Исто онако као што су монаси патњу сматрали судбином истинског хришћанина, Шатобријан и многи други романтичари признају патњу за удес сваке истакнуте личности. Е

Виконт Франсоа Шатобријан, виконт Луј Боналд, гроф Жозеф де Местр и остали реакционари, „гробари револуције“ признавали су патњу судбином свог живота не зато што су исповедали веру „паћенич"ког бога“ —- Христа, — већ зато што су били одломљена парчад разбијене, осуђене класе. Можемо допустити да су они, аристократи, 34иста патили стварајући „идеологију“ за дућанџије за људе који су отсекли главу њиховом краљу и стотинама људи њихове класе. Али заједно с њима и у истом правцу радила су већ и деца тих дућанџија, као на пример Балаиш, син књижара, и други млади људи из буржоазије, људи којима су револуција и њен вођ -— критички разум „просвећеног века“ — утерали страх. Критика је већ сметала изграђивању државе дућанџија, гвоздене справе за цеђење злата из крви и меса радног (народа. Потребно је било угасити, лозинку „слободе, јелнакости, братства“, коју је прогласила револуција, и тој сврси ништа није могло да послужи боље но што је служила мистичка идеологија цркве.

Али свака религија — 2 хришћанска нарочито старајући се усрдно да се радни народ покорно потчињава вољи мањине која заповеда, да роб свог господара сматра „влашћу од бога“, — свака ре-

лигија неминовно мора да васпитава господаре, и све религије су принуђене да на овај или онај начин утврде значај личности, јединке, да је поставе против масе као монарха, пророка, вођа, хероја, — у кра!њој линији — као „спаситеља“.

По закону дијалектике, ово учење, усађено у практику живота, морало се претворити у своју супротност, оно се и пре обратило: Х1Х век, век неограничене власти буржуја, постао је век развоја анархизма. Гвоздена справа буржоаске државе није штедела ни своје синове, а многи од њих, уображавајући да су достојни високих положаја, нису налазили друга места у животу но што је служба трговачког помоћника или канцелариског намештеника. А Шатобријан их јеучио: „Човек је дужан да тежи само личној независности. Смејаћемо се вапајима гомиле и задовољићемо се сазнањем да, докле год се не вратимо начину живота дивљака, увек ћемо бити робови овог или оног човека, — говорио је Шатобријан. Други следбеник Русоа, Синанкур,