Naša književnost
Историја младог човека 449
је цела култура новог доба — лажна култура. Сва научна открића, проналасци, или вису ником потребни, или су управо штетни, а све што је потребно човеку откривено му је учењем цркве. Сем Бо» налда, исто тако реакционарне мисли проповедали су ројалисти Балаиш, гроф Жозеф де Метр и многи други, — за све њих веома је карактеристичан њихов пегативни став према науци, техници, став који почиње да се обнавља мозговима буржоаских „мислилаца“ наших дана.
Речи папе Пија ХГ поменуо је Боналд у годинама нгполеонских ратова куда су синови гостионичара, качара, трговаца, праља постајали краљеви, војводе, генерали, а пргви краљеви већ су почели да служе буржоазији као трговачки помоћници и слуге, у парламенту су, „управљајући судбинама народа“, заседали трговци, адвокати, пустолови. „Управљање судбином. народа“ сводило се на смишљање „националних“ планова за узајамно пљачкање и метода за најсуровију експлоатацију труда радничких маса.
Раније смо указали на то да књижевност ХЛХ века није опажала тако одлучно померање фигура, није зауставила своју пажњу на дошљацима из масе, није их признавала за хероје довољно занимљиве за своје романе. Десило се то да књижевници, као да су оболели од друштвене глувоће о којој је говорио Оберман, нису чули химну хероју, химну која је требало да васпита хероје. Они су обратили пажњу на младог човека осредњих особина и у току целог столећа приказивали су под празним именима и презименима увек једно и исто лице. Они су тако често сликали његове портрете да је он, по стотњ пут поновљен, поверовао у „јединородство личности“. Разуме се, Чацки, Бајронов јунак, „Син нашег века“ Алфреда Мисга и Печорин, по спољном утиску не личе много на онакве ленштине као што су Обломов, Нехљудов, Оберман, Адолф, али сви су они — деца једне мајке. Жилијен Сорел, Раскољников, Грелу — то су њихова рођена браћа али, разуме се, смелија и активнија; ова тројица, проверавајући своју „изу“ зетност“, нису се зауставила ни пред убиствима. Старији Карамазови " имали су духовне браће међу немачком омладином ХУШ века, и да је Карамазов — отац пажљиво прочитао Шилерове комаде „Дон Карлос“ и „Разбојници“, — његова деца била би му разумљивија.
Оно опште и непосредно што готово све хероје европске и руске књижевности ХЛХ века чини сроднима, то је — сем њихове друштвене слепоће и глувоће, — њихова пристрасност за јалова размишљања у условима потпуног верада. Западњачки обожаваопи и слелбенипи Русоа, уображавајући да живе осећањем, пропадали су отровани мишљу, чију су снагу расипали на испитивање тајанствених дубина свог сопственог „ја“.
„Познавање несазнајног“ — тачније несазнаног — јесте једна од веома омиљених забава, али практичне резултате даће, можда, тек онда када то буде не забзва јединке већ озбиљан рад многих хиљада
29
При