Naša književnost

462 Наша књижевност

уређења. Максим Горки је у исто време највећи претставник те нове реалистичке књижевности. Он је постао творац социјалистичког реализма у Русији зато што је својим умом и талентом схватио суштину револуционарног покрета и активно се придружио томе покрету. Као марксиста, он је био у могућности да стварност схвати дубље него његови претходници и да је прикаже реалистичније, уметнички верније. В. И. Лењин каже: „За материјалисту свет је богатији, живљи, разноликији него што изгледа, јер сваки корак у развитку науке отвара у њему нове стране“.

Максим Горки је борбени хуманиста, и читаво његово књижевно дело значи борбу за човека и човечанство. Али његово схватање хуманизма разликује се од схватања либералних назови-хуманиста, његових савременика, чији је хуманизам постао празна форма, лаж, јер није био повезан с ослободилачким тежњама народних маса. Хуманизам Максима Горког разликује се и од хуманизма претставника руске класичне књижевности. Његово схватање хуманизма продубљено је револуционарном теоријом чији је био присталица. Претставници руске књижевности Х1Х века, а напосе руски демократи-револуционари, били су велики борци за бољи и праведнији живот, али они на оном ступњу друштвеног развитка на коме се у њихово време налазила Русија, у доба када још није било радничке класе, нису се могли дићи до оних теоретских схватања до којих се уздигао Горки, иако су се приближили тим схватањима. Максим Горки, као присталица научног социјализма, као борбени материјалиста, имао је јасне перспективе борбе, јасне перспективе даљег историског развитка. Зато његов хуманизам има одређеније црте, он је дубљи и доследнији. У хуманизму Максима Горког нема нимало сентименталности. Он сматра да је осећање сажаљења увредљиво и понижавајуће за човека. Он се бори за новог човека, слободног и борбеног, који заслужује поштовање, а не сажаљење.

Максим Горки је објавио своје прво дело — приповетку „Макар Чудра“ — 1892 године. Од тог доба па до своје смрти, 1936 године, он је дао велики низ крупних књижевних творевина, које претстављају оригиналну историју Русије, са њеним компликованим друштвеним односима и борбом класа, приказану средствима уметничког реализма. Прве приповетке Максима Горког носе ознаке једне нове романтике. Оне дају галерију ликова слободних људи, који пркосе друштву и бацају му у лице речи презира и осуде. Али те приповетке романтичне су само у извесном смислу. У тим својим приповеткама-легендама Горки је доиста дао пуну слободу својој фантазији. Међутим, романтика Мак сима Горког — то је борбена, револуционарна романтика. Она је у ствари, како је то констатовала совјетска књижевна критика, одраз борбеног расположења младе радничке класе Русије, она изражава осуду капиталистичког поретка и несаломљиву веру у победу праведне ствари радног народа. Сам Горки је тај романтизам окарактерисао као „роман“

равето дарове и