Naša književnost

Хроника : 619

сценску обраду типова и ситуација, са много луха и стваралачке маште, у складу са основним тежњама самога писца, М поред тога што. се у самом приказу осетило. помањкање већег позоришног искуства и зрелије глумачке сигурности, Македонски народни театар успео је да ово штуро конципирано дело, постављено само у основним линијама радње, разради у рељефно обојену реалистичку целину, са јасно подвученим карактерима и провидним мотивима у међусобним односима. У трећем приказаном делу, у „Причи о правди“, озбиљност позоришне поставке и тумачења добила је свој нашунаји израз. Драмска поема Маргарите Алигер, са садржајем из живота совјетскег хероја отаџбинског рата, Зојг Космодемјанске, писана је и стилом драматичара-реалисте, који осећа вредност правог животног податка, и стилом песника-визионара, који тежи да све оубхваћено уздигне у сферу непролазне патетике свеопштих симбола. Главна лица дела, совјетски прегаоци младог поколења, приказана су сложено и многоструко, у разним видсвима, у сугестивној визији, која је саткана од танане осећајне и мисаоне пређе, с подвученим патриотским, социјалним и психолошким нагласцима. Испреплетеност симболичних и реалистичких слика, органски стопљених, у редоследу хроцике, основном идејом о универзалном смислу и значењу Зојиног примера, претставља необично тежак задатак у сценском постављању ове лирск= хронике о судбини највећег хероја совјетског Комсомола.

Приказ овог дела, у коме су сви главни носиоци били сасвим млади људи и још млађи глумци, показао је изванредну способнот младог македонског по-

зоришног колектива и за веће и сложеније позоришне задатке. Када се пма Хе

виду да постигнути успех, кога се не би постидела ни позоришта са далеко богатијим глумачким традицијама, није резултат изузетне даровитости појединаца, онда је јасно да се до таквог високог уметничког нивоа у постављању и тумачењу могло доћи само солидним и дисциплинованим радом, у коме сваки пој=дунац, у склопу задатака читаве заједнице, ло потпуности изражава своју одређену улогу, усклађујући своје тежње с општим напором читавог ансамбла.

Оно што је највећа врлина овог младог позоришта, састављеног готово од самих аматера, то је оно што је одувек била битна одлика сваког правог позоришта: јединство стила као резултат организованих стремљења и појединаца н целине. У том: погледу, Македонски народни театар, који је још увек сасвим младо уметничко тело, иде, додуше још не сасвим сигурно, опробаним путеу Бајвиших позоришних стремљења: путем искуства и тежњи руског Художествеког театра. За овај мах, мало је важно што. на том путу, који води највишим реалистичким остварењима, Македонски театар понекад чини узалудне напоре да сткрије већ откривено, или залута У сирови натуралистички клише (последња слика Зојиног удеса), или се послужи јевтиним сценским решењима тамо где је потребан темељитији захват. У основи, овај млади позоришни колектив успео је да се организује на солидним темељима и да смело закорачи сигурним и својим путем. Његов језик, то је језик сценског реализма; његов стил игре, то је стил који одбацује све реквизите „игре“ и „театра“ и тражи ваљани животни доживљај, као најпоузданије мерило сценског изражавања. Можда се, у тој превеликој бризи. за истинитошћу и убедљивошћу “игре, за природношћу тумачења ликова, догађаја и сукоба, понекад заборавило да позорница, поред захтева истинске животности, има и своје специфичне позоришне захтеве, захтеве уметничког дејства. Одбацујући сваку „глуму“, сваку „позоришну“ реч, млали глумци Макгдонског позоришта остајали су често на оној осредњој линији, од које уствари тек почиње, у племенитијем смислу, виша позоришна уметност. Сем дљога, та превелика брига за природност и животну убедљивост уродила је извесном једноличношћу дикције и тона, недовољним нијансирањем у гесту, мимици и речи.

Резултати које је Македонски народни театар постигао, и овакви какви су, зачудни су. На њиховом основу они ће, у својим даљњим прегнућима, моћи више пажње посветити нијансирању текста, индивидуалнијем истицању ликова и