Naša književnost

ај

тим)

420 Наша књижевност

И благодарећи новом претседнику, некадашњем пријатељу Јамљаниновом, на Јамама су знали шта ће се десити с Максом.

Ипак Максу се није десило оно што му је претсказивао претседник општине или што је очекивала Сивецова Вида.

Максу је успело да побегне.

Ма да су могућности за такво бежање биле сасвим искључене, Макс није био ни први ни последњи који је умакао Швабама. Али овај Макс после бежања није више био онај некадашњи. Био је само једна измрцварена гомила меса, која се једва вукла. А та настрадала гомила меса имала је на левој руци још и рану, коју је добила приликом бекства. Руку је био завио још на путу ка кући. На срећу, рана није била опасна и брзо је зарасла.

Кући је стигао ноћу и преконачио на сену. Ујутру, још пре расвита, шмугнуо је у шуму изнад куће, клечао тамо док најзад није дочекао Дрејца. Нипошто није хтео да га брат види, а није хтео ни служавка да сазна за њега.

Дрејц је последњих дана био у некој сталној напетости, у неком сталном ишчекивању нечега нарочитог, тајанственог. Зато. му се први звиждук учинио сумњив. Само дуго није могао одредити откуда долази. На Макса није ни помишљао. Макс је сад седео код Шваба, како је он мислио, и није могао сада ту поред куће звиждукати. Чак је био убеђен да је то знак оних људи који иду по планинама под тајанственим и чаробним именом партизана. Како је уздрхтало све у њему! Тако дуго их је ишчекивао, тако је желео да се сретне са њима, тако дуго тражио прилику да их види! И ево сад тог тренутка.

Упркос свега узбуђења обазриво је разгледао да га ко не види, а нарочито отац. Затим је склизнуо до шуме, одакле му је, на његово највеће запрепашћење, у сусрет долазило, смешећи се, лице његовог стрица Макса.

Дрејц је занемео, јер га је тог тренутка обузела страшна помисао: Макс је мртав, па ми се као покојник јавља. Жив, сигурно, није могао доћи из хапсе. <

Као да је погодио Дрејчеву забуну, Макс је рекао:

„Нисам мртав, само сам рањен. — Хајде, само, овамо.“

Први пут у животу се десило да се Макс и Дрејц загрле. Тврди какви су били, људи у планинама нису такво што познавали. То су биле ствари, о чијој потреби и вредности не треба размишљати, ствари које диклује срце и за које се треба само срцу препустити. И кад су се тако препустили осећањима срца и загрлили, Дрејц је пламено узвикнуо:

„Стриче, само кад си жив!“

То „само кад си жив“ значило је много. Дрејц се никада У животу није осећао тако слабо као у последње време. Сам се није знао одлучити ни за једну ствар, а осећао је како би све било друкчије да је

За па ара аај