Naša književnost

и О

па

МЗ И Ри

422 ___ Наша књижевност

„Све ћеш добити, Макс“, говорила је.

Није могао а да је не ухвати за руке и да јој не рече:

„Добра си, Тона... Хвала ти.“

Толико година је живео сам за себе, далеко од свих људи. Нико му није био потребан. А кад је сад видео да ипак није сам у животу, осетио је сву празнину, која је дотада била у његовом срцу. Никада пре ништа није желео. Био је задовољан својом самоћом. Сада је та самоћа била мучна, желео је живота, желео је људи, њихове близине, њихове топлине...

Дрејц је био ван себе, јер никако није могао доћи до Макса. Отац је видео сву младићеву грозничавост и нестрпљење и једно његово око је увек почивало на немирноме сизу. Испитивао га је, јер је слутио да се у младићу нешто збива. Пошто је тако пазио на сина, није му ни пало на ум да пази још и на оца и на жену. Тако су се они без бриге могли старати о Максу.

Уосталом Макс је преко дана нестајао са својим алатом. Старац који је сад имао толико брига око свог сина, слутио је да тај његов изгуосљени син, који је целог века тумарао, сада негде копа да би отео живот. Копа из дана у дан целу недељу. Тек, затим, једнога дана нашао је алат на одређеном месту.

„Сад је већ добар“, горко се старац сам за себе осмехнуо. Био је само у неколико задовољан. Тек сад је осетио да ипак воли тога свога сина, па иако је још увек тако изгубљен, још увек тако незначајани непотребан у животу.

Било је потребно да Макс пожури са копањем јаме. Неколико дана доцније, кад се већ могао сакрити, Швабе су опколиле Јаме, претресли кућу и претражили и све оближње шуме, а напослетку претседник је имао опет дуг разговор с Јамљанином.

Сав цептећи, Јамљанин је при обеду очитао својим укућанима:

„Макс је негде ту. Сад се узмите добро у памет. Ако се коме што догоди, догодиће се нама. Ако дознам да које од вас има какве везе с њим, шчепаћу га и сам господски одвести доле, па нек они поступе с њим. Због једног јединог човека, од којег ни тако ни овако нема нимало користи, не можемо и не смемо сви изгинути. А ти слушај“, окренуо се отац право к сину, „да ми се ниси макао испред очију. За сваку твоју лудост тако ћу те треснути, да ће те проћи воља да идеш куд. Кад би само тебе одвели, не би ме било много брига. И онако нећеш бити ни за што на свету, то већ сад видим. Нисмо те узалуд увек звали малим Максом. Ускоро нећеш бити мали, него велики Макс. Не знам откуд се поткрало да у нашој фамилији поред свих паметних буде и један луд. Или смо нешто згрешили богу, па нас кажњава 2“