Naša književnost

Песма отаџбине У 425

смирио. Само је осећао да је у њему нешто заувек одлучено. Осећао је да стари Макс с Јама не постоји више.

Те вечери су у долини стрељани тројица одметника.

Људи у долини су се згрозили. Обузела их зебња. Знали су да то значи само нову жртву. Швабе ће опет одвлачити са собом гомиле нових несрећника.

Још истог јутра побегло је у планине неколико људи, који су предвиђали да би могли доћи на ред. Долину су преплавиле Швабе. Скупили су свет на гомилу, преслушавали и увече пред општином, за опомену свима осталима, стрељали њих десеторицу. Страшно, очајно ћутање запљуснуло је села, не само због оног што се догодило, него још више због оног што се још може десити. Увече у селу није горела ниједна једина ватра. Полегали су, али нико није могао заспати.

Усред ноћи, усред очајног ишчекивања нечега не само новог, него нечега још страшнијег, разлегла се огорчена пуцњава. Сва долина се узнемирила. Чуло се викање Шваба, па опет пуцњава. Трештало је са свих страна, као да се у долини била права битка.

Пред зору се све, бар на изглед, умирило. Али страх међу светом био је тиме само још већи. На друму су лежали, на разним местима, тројица мртвих Шваба, а поред њих лежало је неколико сељака: један младић, две жене, један старац и дете. У страху они су ноћу побегли некуд, побегли да се спасу и погинули.

Швапска војска се из долине била попела и уз оближње стране до самих кућа у планини. Долина је била затворена и нико није могао знати шта се у њој догађа. У току неколико дана само једанпут се, ноћу, чуло пуцање, после чега је над долином завладало још веће, још злокобније ћутање.

Густа јесенска магла и немилосрдно ћутање лежали су над долином и давили је.

После неколика дана планином је почела наступати овећа војска у колонама. Било је магловито, влажно и кишовито време. Небом су се, као поцепане крпе, вукли црни облаци, планине су у даљини сасвим ишчезавале у магли. Каткад би се, кад се размакну облаци, указао какав врх, покривен новим снегом. Планински путеви су били блатњави, румена иловача се лепила за чизме. Горе су ћутале, само је вода шумела у долини, а шумели су и потоци по горама, надошли од ноћашње кише. У ваздуху је било нешто тешко, мучно и злослутно, што је повремено добијало свој нарочити одраз у изненадном пуцњу пушака и митраљеза.

Пн Било је нечег злослутног не само у времену, у тој ситној киши, која је сипила цео дан, него исто тако било је нечег злослутног у самим планинама. Цео дан је пуцало, час овде, час онде, иако је све било пусто, мртво. Изгледало је као да се хитци сами испаљују. Човека у тим планинама обузимао је исти онај страх који обузима дете у празној кући. Кућа је пуста, а њему су објашњавали да је бог