Naša književnost

Песма отаџбине ( . 439

Шта му је учинила! Зар да стрицу објасни да се била наљутила на Макса, да је њена љутина баш тада била на врхунцу и да је, иако ни сама себи то није могла објаснити, била занесена жељом да Макса убију Швабе.

— Ти га не познајеш! Он ће убити свакога за кога мисли да је с Немцима!

Старац се, доиста, био заплео с тим Немцима, који му сада искачу на нос, али шта он ту може. И поред тога, он је послушао девојку и озбиљно се припремао за одлазак.

Истога дана, пред сам њихов одлазак у варош, зауставио се пред кућом швапски аутомобил, из кога је изашао један официр и отишао с Видом у њену собу да јој нешто каже. Рекао -јој је да сада не сме никуда одатле. Мора остати ту, јер им је потребна да помоћу ње ухвате Макса. Знали су да је Макс долазио код њих. Били су чак убеђени да је он био заљубљен у Виду и да је још увек заљубљен, и да ће се, кад било, залетети у Сивецову кућу.

Види се све то није допадало, али сад није могла никуд: то је била наредба и морала је послушати.

Господин Сивец је само слегнуо раменима на ту изненадну измену и без речи се вратио у свој кабинет, ка своме биљу. „Свет се на главу изврнуо“, рекао је, а осећао је да се и он сам у нечему био изврнуо на главу.

Око Сивецове куће су биле сваке ноћи заседе. Нико није знао за њих. Чак ни Вида није смела мрднути из куће.

Затворена у стричевој кући, мислила је на њега, који је живео негде у планинама и силазио у долине да бије Швабе, мислила је на, онога, за кога је била уверена да се никада више неће вратити из швапских тамница. Сада се, с неким чудним осећањем, сећала да је главом она сама спречила његову смрт и помогла да побегне: била је замолила да јој дозволе да гледа кад га буду стрељали. Тада је била обузела нека луда мисао, нека жудња да гледа такву смрт и, пре свега, да види њега кад умире.

Чинило јој се да би само тако могла умирити своју увређеност. Сад се грозила тадашњих својих осећања, чим би их се опоменула. — Имао је право: била је покварена, и с неким безнадежним осмехом изгубљенога човека, коме више нема спаса, мислила је на ту своју поквареност. Али сада ствар није била тако проста; Макс је крстарио планинама и долинама. И ако се сети свога „још ћемо се нас двоје срести“ Вида неће моћи више рећи да се неће срести, раније или доцније. А ако Макс све знарг И ако буде хтео безусловно да се обрачуна с њом» Зар је могу те њене Швабе одбранити»

Сем страха, њу је обузимало још и неко чудно осећање кад је мислила на њега; чинило јој се да то више није онај стари негдашњи Макс, кога је она познавала још од својих детињих година, онај немарни, скоро лени, мрзовољни човек. Оно што је радио било је у потлуној су-