Naša književnost

ЕТ с БИ А ЕМ МАН ЛИ ал

Песма отаџбине 441

онај који је јачи. Ја не знам за народности, не марим за њих, ма да ми се можда Немци заиста највише свиђају. Зато што нису сентиментални, што су моћни... За мене је све то игра“, говорила је и осећала да мора о нечему говорити, па било то паметно или не. „У тој игри. између Немаца и вас, Макс, моје је срце тренутно на вашој страни. Ни због чега нарочитог, него једино због тога што ми се допада да васи поред свих напора не могу ухватити, иако им стварате толико тешкоћа. Само ми је тешко кад се олењите, те се у долини ништа не догађа. Требало би да радите више по плану. Требало би да сви већ унапред знају: ноћас ће се нешто десити, али где» Да, где» Колико би узбуђење настало међу светом кад би вас Немци тражили! Већ сад су бесни на вас. Морам вам рећи да се не бисте нарочито добро провели ако вас ухвате!“ =

Слушао је њено брбљање и притом попио чашицу коњака, коју му је била наточила, ма да је то одбио кад му је у почетку понудила. Посматрао је док је брбљала и горко се осмехнуо: да то је била она, слика страшне цивилизације, која је већ мртва за све што је лепо и добро и којој је још само до голог уживања, којој је само до тога да на свету не буде досадно па макар се људи и тукли. Све је ту само забава и уживање, и ништа друго.

То је дакле тај свет у који је и он некада намеравао» Такав свет је хтео да освоји» Је ли вредело сањати о том светуг Има ли у том свету решења за човечанство» Је ли то само измет, отпадак цивилизације, а цивилизација нешто сасвим друго, нешто што је потребно, или бар неизбежно, само што све то треба узети са друге стране» Тамо, где је Вида и још многи други, ни за кога нема пута напред. Тамо се не може ићи, тамо је још само распадање, пропаст света. Онда је боље побећи далеко у прабитност, можда у планине, к најпримитивнијему животу. Или је потребно створити сасвим друкчији, нов светр Свет који ће бити спасење за цело човечанство...

„Јесте ли много желели да ме видите како ћу се понашати кад буде готово са мном>“ изненада је упитао.

Ухватила је језа од тог питања. Откуд зна тор

„Ко вам је то рекао>“ упитала је и није могла сакрити запрепашћеност. „Казао или не,“ одговорио је, „мислили сте,"

За тренутак је заћутала, гледала у њега, мицала устима, а опет као да је размишљала. Па је затим проговорила:

„Признајем, много ми је било стало да вас видим како ћете се понашати у последњем тренутку живота. Смрт свакако не може бити нешто свакидашње, па ни за вас, иако се вас ништа на свету не тиче. Разочарали сте ме својим бекством, јер сам мислила да сте побегли из страха. Али сте ми се доцније одужили својим делима и данас би ми било врло жао ако би вас ухватили. Било би сасвим празно. — Како