Naša književnost

~

Песма отаџбине 451

овамо гони2! И јеси ли збиља још жив2 Говори, младићу! Реци, јеси ли збиља ти2 Јеси ли збиља жив, младићу»“

„Жив сам, Макс, жив! МИ ти си такође жив! Већ месец дана те тражим, па не могу да те нађем. Све сам о теби дознао, страшно много су ми причали, само ми нико није знао рећи где да те нађем. Да те, веле, тражим на Мртвој Гори. Тражио сам те и тамо, али те нигде није било. Где се само деваш, те се не даш видети2“

„Нисам био овде“, одговорио је Макс, ишао сам мало наоколо да видим шта се с људима тамо дешава и како тамо живе. — Е, кад си се само вратио, младићу! А сад ми реци како си дошао, јер те по свој прилици нису ослободили2“

„Можеш мислити како! Али то ћу ти други пут причати, дуга је то прича! Само ти толико сад могу рећи да сам им негде око Граца умакао. Отуд сам се пробијао до Похорја где сам нашао партизане. С Похорја су ме послали на Дољенско, где сам преко зиме остао. А сад сам дошао опет овамо. Сам сам желео у ове крајеве. Тако бих желео да знам шта је било са људима са Слапова...“

Није хтео, а није ни могао да каже да жели да зна шта је пре свега са Тинцом.

„Видео сам да је тамо све попаљено и да нема никога. Јесу ли их све побили“ упитао је.

Макс је поћутао јер је морао размислити о питању које није очекивао. Никад му не би пало на ум да ће се Дрејц тако изненада пред њим створити и да ће упитати о Тинци.

Тога тренутка му се створила пред очима мала Тинца коју је сахранио на Мртвој Гори. Да ли да му каже да је мртваг Не, ипак то не може учинити. Заувек би убио ту младу душу која је тако пуна најлепше љубави и која је за све то време живела у најлепшим сновима о сусрету.

„Били су их одвели“, рекао је напослетку, „одвели су све осим Тинце.“

Дрејц је плануо.

„Говори, Макс, шта је са Тинцом! Јесу ли је убили2! Реци, нипошто ми не скривај! Хоћу да знам истину!“

Да се Макс и био пре одлучио да му каже истину, тога тренутка не би могао рећи ни речи, толика је снага била из младића. Не, Макс, то никада нећеш рећи! Ти си је сахранио и ти ћеш само знати последњу тајну и о томе ћеш вечно ћутати.

„Тинца им је... умакла.“

Дрејц је загрлио свога стрица.

„Макс, је ли збиља умакла» Не говориш тако, само да би ме утешио2 Дража ми је истина. Макс, нисам више дете, не бој се, и тако што ћу поднети.“

„Тинца је“, рекао је доцније Макс замишљено, „у планинама. Са мном је пошла на Мртву Гору. Затим“, Макс је сад морао смислити

296