Naša književnost

у ријје %

МЕТРА И а

ПА ва ВА ИМЕ ДА авле

350 _ Наша књижевност

где су таласи безобзирно широм отварали врата и прошетавали се до изнад колена, Григориј Прохорич је малаксао. Први пут за све време свога службовања није лично отишао на позив команданта пристаништа, него је послао Жилина, као помоћника. Овога је то више уплашило него што му је поласкало, а кад се вратио, три пут се презнојио док се није уверио да је све наредбе тачно пренео. Али се Григорију Прохоричу одједном учинило да се тамо, у добро познатој му канцеларији, где достојанствено куца неки немогућ часовник из доба једриличарске морнарице, с десетину казаљки, које показују све што хоћеш, — од датума у месецу до цене конопљи и смоли, — зацело већ води разговор о њему, о његовој болести, и да је време да се стари пензионише, кад више није у стању сам да долази, него шаље помоћника. Проклињући болесне ноге, Григориј Прохорич се силом дигао и ипак отишао команданту пристаништа (тобож по накнадна наређења), и ма да овај ниједном речи није споменуо оно од чега је Прохорич стрепио, неки немир му је ипак остао у души, па су се отуда и почеле јављати те мисли о старости.

Обод леда, надимајући се све више и њихајући се све чешће, постепено се претварао у раситњен лед. Ту су се ширили већ прави таласи, али одевени у гибак ледени звецкави оклоп, који им није допуштао да на врховима бацају пену и да шикљају. А тамо напред се угасито јутарње море већ почело белети од пенушавих таласа, и ускоро је први велики талас издигао прамац КП-16, облио га хладном водом и весела пловидба је почела.

КП-16, мокар до врха јарбола, упорно је насртао на таласе. Прво су таласи ударали по курсу, са запада, затим је бура предвече окренула на југ, и мали реморкер је почео неиздржљиво да се ваља са бока на бок. Али бура није много бринула Григорија Прохорича: брод се држао одлично и био је научен на овакве ствари, а ни посади није ово била првина, —– бура као свака бура. На нешто друго мислио је он, брижно погледајући на југ и сваки час бришући стакла на догледу: отуда као да је, попреко курсу, долазило велико ледено поље. Сигурно га је ветар откинуо од везе са обалом и сада га гонио на север. Несумњиво је то био озбиљан обалски лед, са којим Григориј Прохорич није имао нимало воље да ступа у борбу: заглавити се на оваквој бури у леденом пољу — значило је покоравати се заједно с њим вољи ветра, а ветар је баш дувао на север, ка непријатељским острвима.

Размисливши, Григориј Прохорич нареди Жилину да узме доглед, да се попве на јарбол и, док се још види, да одозго осмотри где отприлике лежи јужни крај тог поља. Жилин збаци кожух и, оставши само у једној памуклији, поче лако да се вере уз: јарбол, љуљајући се заједно с њим. Висећи под крижем јарбола и вешто се држећи једном руком, он другом руком стави.доглед на очи, загледа се у даљину и затим догледом показа правац. Григориј Прохорич провери по карти. Претпоставка је била тачна: док КП-16 стигне до поља, оно ће се сигурно