Naša književnost

У Чачанском одреду : 367

пред рат адвокатски приправник у Чачку. Моле је био повисок растом, смеђ, с риђим опуштеним брковима, које је стално чупкао. Испод натуштеног чела немирно су гледале ситне очи неодређене боје. Гледајући га, осјећао сам да он нема самопоуздања и да је њему самоме тешка његова дужност.

У присуству друга из Окружног комитета Партије претресли смо с Молом стање у одреду. Чачански одред, одмах у почетку оружане борбе; био је наш највећи одред у Србији. Очекивало се да ће се он развити у најбољи одред западне Србије. Рачунало се с чињеницом, да је у том крјау партијска организација имала утицаја у селима, да је било доста чланова Партије и да ће то олакшати и мобилизацију и спровођење политичке линије Партије у одреду. У нашем плану о чишћењу територије западне Србије од непријатеља, Чачански одред имао је да одигра важну улогу.

Међутим, стање у одреду није било задовољавајуће. Од краја јула, кад је у њему последњи пут био друг Бранко Крсмановић, одред не само што се није кроз акције развијао и учвршћивао, него је чак и назадовао. Његов штаб наредио је демобилизацију већ окупљеног и организованог одреда од двјеста шездесет људи и растурио га у мале сеоске групе које су, тобоже, имале да се увијек јаве по позиву штаба на зборно мјесто. То је била позната опортунистичка теорија о „десетинама“, коју је главни штаб Србије оштро осудио и одбацио још у јулу мјесецу. Штаб Чачанског одреда није добио ту директиву, и послије једног напада Нијемаца на одред код Стијеника на Јелици, он је просто попустио опортунистичким елементима, који су, обесхрабрени првим неуспјехом, пошли путем који је стварно водио ликвидацији одреда. У овом случају погрјешка је била још већа и због тога што је одред био састављен из доброг људства, које је хтјело да се бори.

"Недостајало је само добро руководство.

У штабу је стварно био само командант, Моле, а политички комесар, друг Ратко Митровић, свршени правник из Чачка, још није био ступио на своју дужност. С времена на вријеме у штаб би долазили претставници Окружног комитета Партије за Чачак, с којима се Моле савјетовао шта да ради. Међутим, то никако није могло да замијени оно оперативно руководство једним одредом које треба да је стално на окупу, да непрестано мисли не само о томе шта ће радити данас, него и да ради тако како би свака његова предузета акција значила учвршћење и развијање одреда и јачање наших, политичких позиција у том крају. Моле је сједио сам у штабу и осјећао се готово беспомоћан. Он је био човјек без иницијативе и командантске смјелости.

Дуго смо разговарали о стању у одреду, анализирали учињене погрјешке и тражили могућности да се оне што прије уклоне. Иначе је одред могао да се распадне. У њему је тада било неколико мањих сеоских група: слатинска, липничка и драгачевска, затим двије чете на лијевој обали Мораве: љубићка и таковска. Око штаба није било

Зиаи

МЕН

5 би

+ Ба

но ијв-–овосваа

|| | 5.

права арене