Naša književnost

376 Наша књижевност

у разговору волио често да понавља: „Ја, као стари социјалиста...“ Он је доиста био члан Српске социјал-демократске странке, доцније члан легалне Комунистичке партије, био њезин агитатор за вријеме избора за Уставотворну скупштину 1920 године. Доцније, у периоду илегалности, он се пасивизирао, али никада није престао да воли нашу Партију и Совјетску Русију. Сад је његова кућа била наш пункт за везу, а он главни покретач у селу за помоћ драгачевској чети, која је логоровала близу села. По читавом његовом изгледу и држању видјело се да он гори на раду и да је необично поносан што је дочекао дан да може отворено говорити шта мисли и чинити колико може за „победу наше ствари , како се сам изражавао.

Послије ручка повео нас је у логор. Чета је логоровала на једној ливади поред шуме. Из далека видјела су се два разапета шатора, а око њих групице људи. На улазу у логор дочекао нас је друг Капелан, који је оштро војнички поздравио и рапортирао да је драгачевска чета на окупу, да се у логору врши обука, и да чета чека наређење да крене у акцију. Близу Капелана стојао је друг Милоје Ћирјаковић из села Вирова, познати комуниста у Драгачеву,

Позвао сам њега и Капелана и изложио им став Главног штаба партизанских одреда Србије, указивао на искуство других одреда и на огромне могућности које стоје пред нашим покретом, под условом да штабови одреда доследно и одлучно спроводе линију Партије. Друг Капелан је извјестио да у чети има педесет бораца, да су борци орни за борбу и да он мисли да ће за кратко вријеме моћи с четом стићи на пругу Пожега— Чачак. Договорили смо се да чета ликвидира среско место Гучу, у којој су били само жандарми, јер су они вршљали по околним селима, хапсили наше људе и изграђивали своју обавештајну мрежу.

Постројили су чету, и ја сам јој одржао говор. Говорио сам о стању нашег покрета у Србији, затим о смислу и циљевима наше борбе, о унутрашњој организацији одреда, дисциплини, потреби стал них акција, о културном раду у чети и о политичкој акцији у народу, о односу према народу, о свему ономе што је требало као азбуку тумачити нашим борцима тих првих дана наше борбе.

Кад сам свршио посао с командом чете, сјео сам да поразговарам у четири ока с другом Милојем, за кога сам био чуо од чачанских другова да је човјек мало на своју руку. У том разговору казао сам му да је он лично одговоран Партији за све што се у чети и с четом догоди. Па не само то. Он је одговоран за развитак устанка у овом крају. Као стари комуниста, треба да заложи сав свој ауторитет, сав свој живот за то да политичка линија наше Партије постане живо дјело у Драгачеву. Свако мудровање или дискусија по основним питањима наше борбе сматраће се објективно саботажом. Нагласио сам му да је цијела наша Партија мобилизована и да сваки њен члан, било да ради у одреду или позадини, мора да без поговора извршује на-