Naša književnost

Сликарство и вајарство народа Југославије Х!ЛХ и ХХ века 395

Иван Грохар (1867—1911) дао је у својој слици „Шкофја Лока у снегу“ готово пластично извајане, фино ниансиране светле тонове, у којима открива ново схватање природе.

Матеј Јама (рођен 1872) слика светле, радосне слике у пленеру: „Мајка и дете“, „Коло“, „Зима“, слике сунца и ведрине.

Сродна је, иако снажнијих, могло би се рећи мушкијих потеза, Надежда Петровић (1874—1915), која долази из школе Ђорђа Крстића и која је, у осамљености и непризната од критике, прва узела српски пејзаж за централну тему свог сликарства. Док остали сликари још увек у атељеима сликају своје академске пејзаже, она путује кроз земљу и приказује природу снажним потезима. „Ресник“, „Предео“, „Студија“ примери су њеног стварања.

Са више уздржавања, нежније, интензивно и културно слика Милан Миловановић (1876—1946), од кога су нажалост изложени само „Дутопортрет“ и одличан „Женски портрет“, а недостају пејзажи.

Овај низ имена односи се на сликаре више или мање повезане са импресионизмом. Код нас су многи ови називи стилова само релативно тачни. Пренесени из страних културних средина, често изопачени и промењени, задржавају само спољње знаке и облике уметничких праваца, који, по својој садржини, иду другим путевима,

Импресионизам дао је сликарству откровење светлости, али му је, у исто време, наметнуо извесну границу развитка, који прелази у техничку виртуозност и иреалну игру облика.

Од Рачићевог „РопЕ дез Аг5“ води пут ка „Погледу на савску долину“ од Милана Штајнера и његовој „Киши“. То није више киша натуралистички схваћена, већ атмосфера душевног расположења, које изражава таму и усамљеност уметника у ово доба и овоме свету. Између ове Штајнерове слике виси „Аутопортрет“ Моше Пијаде, који је касније оставио сликарство, да би се целим својим бићем посветио борби за радни народ.

Овим је завршен период пре првог империјалистичог рата 19141918. Империјалистички судар потресао је грађанско друштво, које је већ било уздрмано у темељима. Нови хаотични путеви и нови напори послератног времена виде се у даљем току изложбе,

Посматрачу је много теже да следи уметничко изражавање послератног времена. Не стога што му недостаје знање, већ зато што надиндивидуалистички облици израза кидају са свим традицијама и не признају никакве законитости, осим личних осећања и властите "жеље. Горњи део изложбе оставља јасну слику болести и слабости капитализма. Јер ова уметност није створила јединствен стил, чак ни јединствено обележје. Она је хаотична, немирна и далека од свога правог позива: да ствара не уметника ради, већ за човечанство, и то великим, узбудљивим и свима разумљивим језиком уобличавања.