Naša književnost

рана а на прав а а а о Ему

416 Наша књижевност

Задрхтале су му уснице, али не што не би знао шта га „тамо“ чека, већ што она све зна.

„Ипак, Видо“, одговорио је кроз кратко време, „можда ћемо се и срести“.

На Јамама су ускоро знали да су Макса ухапсили и како се све догодило. Сви су били ван себе од страха. А највише је интересовало Дрејца. Кад се с Тинцом разговарао о томе, она је одлучно рекла:

„Макс се више неће вратити. Кажу да не умакне нико кога Швабе ухвате. У њиховим тамницама, кажу, чувају стражу псоглавци, људи са псећим главама, који знају по њуху наћи човека.“

Дрејц је размишљао. Најзад је рекао: „Макс ће умаћи, Тинца, кажем ти. Макс ће умаћи и псоглавцима. Ти га још не познајеш. Могуће је да он има нешто при себи да некако превари оне који га чувају, па да их је стотина.“

А пре него се појавио Макс, на Јаме су дошле Швабе, свратиле у кућу, претражиле је и најзад разговарале насамо с оцем. С њима је био претседник општине, с којим се отац баш добро познавао. Швабе су затим удариле у јело и пиће и увече се вратиле у долину.

Кад су отишли, и у кући остало мучно расположење тако да нико није проговорио ни речи за вечером, која никоме није нимало пријала, отац је пред свима изјавио:

„Ако потраје овако и даље, нећемо дуго живети.“

Е Мајка је пребледела, спустила кашику, а очи су јој се замутиле. | Отац је пак објаснио до краја своју мисао:

| „Одвешће нас“. А ускоро је додао: „Терете нас да партизанима дајемо храну.“

- Дрејц је упро свој поглед најпре у мајку, затим у оца и рекао: | Е „Мене неће успети да одведу.“

ДР РАЧЕ ум УМ о ара Ричи +

Отац га је ошинуо погледом. „Ти би могао и да ћутиш“, рекао је затим. „Кажем ти, ако због Е тебе, шмркавче, западнемо у несрећу, ни теби неће бити добро. Ниси Е сам у кући! Ту ти је мајка, ту ти је сестра, брат, ту ти је дед. Пе| торо имаш у кући. Ту ти је дом, где живи мој отац, где је живео мој дед, где је живео наш род од памтивека. Због таквог балавца не смемо бити пострељани. Претседник ми је јасно рекао.“

Заплашеност је завладала свима од тих очевих речи. Цео дан су провели у узбуђењу и у свима је треперило мучно осећање страха. То тајанствено што је плашило људе већ дуго, јасно се сад показало пред њима.

Дрејц, „балавац“, најпре је поцрвенео, не толико због очеве грдње, јер то за њега није било ништа ново, колико због тога што га је тако назвао, и, најпосле, што никако није желео зла никоме у кући, а најмање мајци, сестри, брату, деди, па ни оцу. Али реч „балавац“ тако

РА