Naša književnost

УУ

ма и

авина ПР С У УЕ

Ут

АН

МЕР У: 2

418 Наша књижевност

И тај несрећни Макс, који није био ни за што на свету употребљив, а којега су сви волели, седео је сада и чекао пресуду. Та пресуда, као што је Јамљанин сазнао и као што је то и испричао, неће бити пријатна: стрељаће га.

„Кад би само њега“, рекао је отац Јамљанин, не казујући одређено шта је мислио с тим „кад би...“, али сви су погађали. Шта друго може значити то „кад би само њега“, ако не да ће га стрељати и да због њега могу пострељати и њих. Чим их се коснула мисао о смрти, која их је сваког часа могла задесити, мислили су пре свега на Макса. Они су још били слободни, а Макс је био ухапшен, и сва. ког часа му је могла бити изречена пресуда, ако већ није и извршена. Тамо доле су људе убијали без милости, мучили их, одатле су многе водили у свет, да их далеко од отаџбине поубијају. Тамо доле је владао страх и трепет међу људима. Тај страх је сада из долина долазио у саме планине. Сви су га осећали. Планине, које су некада биле далеко од света, које су пружале тако сигурно склониште, на које некад нико није мислио, почеле су оживљавати. Морало се нешто догодити, што се још досад можда није догађало. Нису знали, нити су могли знати шта је то. Није било више само то да људи беже овамо горе, било је нешто више: слутили су да се отаџбина сели у планине...

Ако су некад били тако страшно далеко од свега што се збивало на свету, пуцњава у планинама сада је значила да су већ и сами захваћени у круг, који ће се и даље све више стезати око свих њих. _ Никуда више не могу.

Мајка се није зачудила кад јој је Дрејц поверио:

„Ја не дам да ме хватају, побећи ћу!“

Он је био њен љубимац, баш због своје нарочите нарави, због своје узбудљивости, своје живости, Не љутећи се на њега, као благу опомену, скоро молећи је изустила:

„Све ће нас побити.“

„Ухватити се не дам“, одлучно је одговорио. „Видим већ да тамо нешто кувају. То само кажем, убићу оног претседника и још кога било, ако се вама што деси.“

Сва је уздрхтала, а још више кад је видела тако чудан пламен у његовим очима.

„Боље да то ниси изустио“, рекла је уплашена. „Нисам те родила да убијаш. Родила сам те да будеш добар и поштен, а не тако рђав као они који тамо убијају“.

„Рекао сам, ако се коме од вас што буде догодило. За Макса већ знам, тај очев претседник удесио је да њега ухвате. Стриц ми је сам рекао да су се били нешто посвађали.“

„Није умео ћутати“, рекла је мајка, „и то баш сада, када је тако потребно ћутати.“