Naša književnost

512 | Наша књижевност

су те ријечи биле више намијењене равнатељу но жени изнад чије су главе изговорене.

Сељанка је ћутала.

Крвави крајеви жуте мараме, којом је било забрађено њено коштуњаво лице, падали су јој по скученим раменима и дизали се у ритму убрзаног јој дисања. Сувоњаве руке, с јасним знаковима везивања, држала је на кољенима, као да сваког часа треба да се њима одбочи и дигне са столице. Погнуте главе, она је ослушкивала како по узаном тепиху шкрипе равнатељеве ципеле које је могла да види само кад доктор Јуришић прође између ње и свог стола смјештеног у дну добро освијетљене канцеларије. По тим дугим црним ципелама < лакованим капицама падгле су пажљиво испеглаке панталоне од нексг танког пепељастог штофа.

У погодним тренуцима сељанка би подигла главу и у цјелини уочила изглед доктора Јуришића. То је био висок стасит господин тридесетих година, кудраве црне косе без иједне сиједе власи у глави. Црни брчићи покривали су цијелу горњу усну, а необично дуги и узани зулуфи спуштали се низ мршаве и глатко избријане образе као двије тамне и равно потсјечене пантљике. Био је без капута, у кошуљи од сивог жерсеа с кратким рукавима који нијесу сизали ни до лактова његових дугачких и маљавих руку.

— Ми већ све знамо, само...

Ту Јуришић прекину своју мисао и погледа у округао сат који му се на широком кожном каишу блистао на лијевој руци, па дугим корацима приђе ниском четвртастом столићу на коме је уза зид лежао гломазан радио-апарат с плавом земљаном вазом пуном свјежих бијелих кгранфила. Звиждућући неку мелодију равнатељ упали апарат чије зелено магично око поче да жмирка и подрхтава уз крештаву музику помијешаних станица и неразумљивих људских гласова. Свирка се наизмјенице појачавала и слабила, па је равнатељ једним љутитим окретом дугмета погаси и канцеларија се испуни неугодном тишином. Доље у дворишту заклопара пумпа и поче да пљуска вода, а однекуд из ноћи доплови отегнут звиждук локомотиве.

— Па кад знате, што онда 'волико патите и мене и дијетер проговори жена слегнувши раменима.

Јуришић ништа не одговори на то питање. Само се десном руком маши у џеп на панталонама и отуд извуче жут свијетао ланчић којим поче да се титра омотавајући га око испруженог кажипрста, Корачао је од једног до другог побочног зида, између жене и свог стола, као да је том шетњом и забавом с ланчићем хтјео да прикрије своју збуњеност пред овим неочекиваним жениним ријечима.

У жупском редарству знало се о овој затвореници само оно што је усташка патрола видјела и утврдила оног тренутка кад је, прије десет дана, ухватила сељанку. Крупне и тешке капље љетне кише пље-