Naša književnost

Мамсим Горки о књижевној критици 11:55 525

Као пример површног расуђивања о совјетској стварности, Горки наводи многобројне исказе странаца. Он каже да се око страних посматрача врло често зауставља „не на чињеницама нове изградње, већ на рушевинама и смећу разрушеног старог. Место објективног и вер ног сликања при сличном погледу на стварност, добија се једностраније осветљавање које искључује право стање ствари".

Горки је с великом љубављу говорио о разноврсности наше велике отаџбине, о неисцрпним богатствима њених народа, о обдарености народа СССР. Омиљена мисао писца треба да се састоји у томе да што дубље наслика све стране живота СССР. Горки истиче ускост тематике руских писаца-класика, ограниченост њиховог круга посматрања: У

„Може се навести не мало доказа о томе да су класици недовољно познавали општи руски живот. Они су почели радити од 30-тих—50-тих година. Тих година на Горњој и Средњој Волги радиле су многе хиљаде бурлака из којих су регрутоване разбојничке банде; сељаци-кметови бежали су на југ, у Нову Русију; избијали су „бунтови због кромпира", покренули су се радници државних завода; увелико су се рашириле разне секте; сељаци Московске области истакли су из своје средине организаторе текстилне и друге индустрије. Одиграло се још много штошта, што књижевност тога времена није забележила“.1)

Класична руска књижевност, као што Горки правилно истиче, само се „узгред“, епизодично,; дотицала „инородаца" и „иновераца“ и гледала на њих „с висине“. Људи неруске народности, чак и такве ста. ре културе као што су Ђурђијанци и Јермени, врло ретко се сусрећу у делима руских писаца.

Сећајући се утисака из своје младости, година својих „универзитета“, Горки истиче како га је „заједно с одушевљавањем лепотама слика и речи“ разочаравало „осећање тупог неповерења према књижевности“. Младић који је тражио, који је покушавао да нађе „хероја“, „снажну“ личност која критички мисли“, налазио је у књижевности у првом реду Обломова и Руђина. Горки пише: „Било је тешко схватити: зашто писци сликају интелигенте као бескарактерне, безвољне, док су стотине интелигената пошли „у народ“ и многи су већ допали тамнице, прогонства; зашто у књижевности нису дошли „до изражаја“ људи са процеса 1903 г., пропагандисти у фабрикама и „народовољци“ којима се не може никако порећи да су били људи од карактера и јаке воље» Изгледа да књижевност вређа, да одузима боју живота“)

Насупрот овоме Горки је 1930 г. с огромним задовољством и радошћу истакао да се млада совјетска књижевност, „и поред релативне

1) М. Горкић, Литературно-критические статђи, 1987, стр, 466 1) Ист. стр. 451 2