Naša književnost

МИЛОВАН ГЛИШИЋ

1847-1947

Милован Глишић је у првој деценији овог века био полузаборављен. Под утицајем француске. књижевности вршила се преоријенгација наше књижевности од сеоских тема на градске. Раскид са сеоским карактером наших ранијих прозних писаца био је отсечан, оштар, радикалан, справдаван новом естетиком, у којој је преовлађивало начело „уметност ради уметности“. Милован Глишић као претставник типа сеоске литературе падао је у заборав. Скерлић се осећајно осврнуо на његов случај и поветио му један есеј, давши му значај првог реалистичког приповедача у српској литератури.

Милован Глишић је поникао са села. Он је један од наших писаца који је остао у карактеристикама и менталитету сеоског човека и тада кад је већ више година провео у граду. Брижљиво и упорно чувао је свој керен и у приватном и у јавном животу. У приватном животу остао је велики љубитељ природе (карактеристична је епизода с ловом на печурке о којој прича Радоје Домановић). Живео је као родоначелник сеоске приповетке међу млађим књижевницима: сеоским писцима. Био је међу њима као у некој сеоској породичној задрузи. Звао је Јанка Веселиновића, Радоја Домановића, Милорада Митровића „синовцима", а ови њега „стрицем“. Јанко Веселиновић и Радоје Домановић пишу у успоменама о њему врло топло, срдачно, интимно, као о личности према којој су имади много љубави, поштовања и дивљења, и то највише из личног контакта, личвих доживљаја. Сви који говоре о Глишићу потсећају на његово доброћудно лице са очима које наговештавају смех и с великом брадом, која је по својој питомости у складу са дарежљивим, човекољубивим погледом.