Naša književnost

56 Наша књижевност

као главни објекат целога краја, поменута Ћелешева кафана „код "Марвени Пијац“. Ту се на пазарни дан, после закључених послова, "опијали џамбаси и сељаци, отуд јечале зурле и таламбаси, и трубе и гочобије, те заглушивале јеком ону силну вреву са пијаце: халакање коња, топот копита и тандркање кола, роктање свиња и цику прасади, дозивање ћевабџија, бозаџија и осталих продаваца: чешљара, бритвара, абаџија, конопљара, итд.

А. пазарни дан падао баш у суботу. И у том је била цела слика тог односа нашег живота и живота око нас. Док је око Нас стасавало једно ново поколење усталаца и у грозничавом стремљењу стварало, па то настајање пунило очи надом и радошћу — ми смо настављали један живот хиљаду година стар и са својим временом одржавали везе тек колико се то наметало потребама и неопходностима голог самоодржања. Замро стари тргоБачки дух великог замаха, а оно што је још тога осетило, отисло Се у далеки свет. Што је овде остало, не пробуди се из зачараности и фатализма човека са Истока, са његовим миром, њего- | вом резигнацијом и његовом вером, најзад са свим оним што нам Турци оставише у баштину.

И тако: пазарни дан падао у суботу, а субота је одређена за празновање и благовање. Па долазило је до криза, великих и тешких. М баш око онога што је за суботни дан најважније: око службе божје. Јер по речима тију Јерухама, самас а (црквењака), скупити десет људи за мињан била је — лутрија. Зато лутрија, јер ваљало је поранити и дићи из постеља општинаре пре но што почињу да наилазе сељаци са житом, кожама и другом робом, којом су наши сензалили. Јер ваљало је створити тај мињан, тај неопходни кворум, без кога се служба божја не може да служи, док још нигде зоре нема. Па каква је самасова Саруча, добро је што он уопште лежи да спава! Али има нас, богами, којима се спавање и постеља баш онда усладе!

И никад да се у заказани сат састанемо, но се дуго и дуго очекујемо. И то не пред храмом, нити у трему пред школом, него пред Ћелешевом кафаном! И то ти је сад, брате мој, друга лутрија. Јер сад већ наилазе и сељаци и сваки час се понеко од нас изгуби са муштеријом. Узалуд самас заговара и прича да ће се тако понова растикати, на крају крајева не преостаје му ништа друго но да онако стар понова пође и.тражи где се ко изгубно "између кућа, односно дућана и храма. Па кад се најзад ипак са-

5