Naša književnost

Запис о моме народу 193

отаџбину, и даваће је... како ћу рећи... горак је данас хлеб у овој земљи... а тек ће се до послетка знати који су издајници, и, како ми сељаци кажемо, који ће у постидан гроб лећи. Није право, господине претседниче, да мене због сина, школованог и готовог човека, да мене откидате од имања и чељад моју остављате · гладну. Кунем вам се на гроб мога оца у Албанији, да сам једва сазнао да ми је син жив. — Доведи га, кад је жив! — и тресну песницом о сто, и обали малу вазицу са великим цветом. — Господине претседниче — и мора бити да су оне за мозак закачене Радованове очи пресекле високог господина — господине претседниче, црни су дани... можда се ви, мој син и ја никада живи нећемо састати... — Недић је покушао да буде оштар кад је промрмљао: — Сељачка посла, увек с гробовима шпекулирате — и одмахнуо руком стражару да Радована изведе.

Тек после шест недеља пустише Радована кући. Да ли га је пустио Недић, или гласови који су стизали са бојних поља — ко ће знати. Дошло на ред мрцварење и за Немце. — У клештима су, и с крвљу ће избљувати што су прождерали, јер је одвише много било. — Пуцају обручи, и надувено буре тек што се није '"скљокало на земљу у гомилу дашчица — говорило се по селу. Али се надутост и обест, велика снага и главни порок Немаца, још месецима, и до краја отимали. Гоне их и убијају од Крита до Бестрада; Руси их изненађују тако, да већ у свима европским новинама стоји: не питај где Руси јесу, него где нису — али надутост, помешана већ са сваким пороком и бесрамом, брекће и злочин сеје. Убијају за килу масла, убијају за ћилим и шаљу га у порушену Немачку. Једне вечери, Радован и његови поседали око хладног огњишта, без топле вечере, без лампе, и, што је најгоре, без дувана. Радован, љут, насрну на посинка. — Ти, Матија, имаш још, па ћутиш. — Имам, ујаче, пуну кесу, али сам сакрио као пас кост — и скоро му сузе у очима. Мумлају топсви. Па онда неки блиски шум: тумаче га на десет начина. — То Дунав брза; од јуче као да се помамио, избацује крупан шљунак и пену и талас чисто звижди. — Неко таба око стражњих врата. Улазе два сељака. Седоше, ћуте. Немају дувана. Низ закрпљених колена, и на њима распрострте велике избраздане дрне шаке, и међ „прстима десних руку мртве муштикле. Одједном писак аутомобила, шкрипа точкова, и пристајање уз кућу. Матија скочи и створи врата. Са ручним лампама у рукама улазе три немачка по: дофицира и две жене у војничким капицама. Једна од њих рече