Naša književnost

329 и Неша књижевност

свећа и запаљених бакљи, скоро кришом, (само зато што је написао „Тартифа“ и што се није одрекао до смрти „недостојног“ глумачког позива. Његово тело спуштено је у земљу, уз саму гробљанску ограду, где су са-= храњивали самоубице иџ мртворођенчад.

МОЛИЈЕРОВА „ЛАБУДОВА ПЕСМА«

Рељефно осветљавајући У широком стваралачком замаху све друштвене слојеве свога доба, Од дворских кругова до сељаштва, Молијер је оштрицу своје сатире уперио у »„Тартифу“ против духовништва, у „Дон Жуану“ против племства, али ни трећи сталеж, буржбазију, није поштедео. У „Жор-= жу Дандену“ ошинуо је узгред неке њене мане, да би тек у „Тврдици“ „демаскирао не само страст према нагомилавању блага, својствену буржоазији из епохе прве акумулације, већ џи приказао власт новца уопште, кроницљиво откривајући у својој комедији онај сурови егоизам и користо= Љљубље који су неразлучно везани с капиталистичком праксом и приказују доследно порицање хуманистичког морала.“ („Историја француске књижевности“, издање Академије наука СССР, Москва — Лењинград — 1946.) | Сличан случај чудовишног егоизма обрадио је Молијер у »„Уображеном болеснику“, тој његовој „лабудовој песми“, али „лабудовој песми“ нарочите врсте, какву је само један комедиограф могао да напише, какву је само Молијер могао да испева: шаљиву и озбиљну у исто време, мудру и лакрдијашку, „лабудову песму“ која се слуша час са изразом радости на лицу, час забринута чела. После својих класичних дела, „Тартифа“, »Дон Жуана“ џ „Мизантропа“, затварајући круг свог живописног џ сочног комедиографског рада, Молијер се, предосећајући близину смрти и као пркосећи јој, вратио, с тешким искуством прослављеног писца и напаћеног човека, ведрини и враголијама својих првих фарси. И у шареном и ду“ ховитом оквиру безбрижног и лепршавог »„дивертисмана“, са сентименталним пасторалним прологом, са разиграним и распеваним интермецима џи са бурлескним епилогом, кроз песму и балет, изобличио је он шарлатанство такозваних учених лекара и приказао не много веселу историју монструозног саможивца Аргана.

Као што је у „Тартифу“, демаскирајући побожног лицемера Тартифа, исмејао и његову жртву, глупог и биготног грађанина Оргона, тако и у „Уображеном белеснику“ Молијер није изобличио само надрилекаре, него и оне који им у безобзирном манијаштву омогућују да живе од шарлатанства. Арган, патријаржални тиранин, потчињава све своме животињском егоизму. Једино не може да савлада смрт. Он би хтео да је центар свега, али, као слабић, није у стању, џи поред свег богатства, да целу околину ропски потчини себи. У томе му помаже болест, која му омогућава да развија до крајњих граница свој егонзам. Сви су принуђени да лебде над њим. Али, он постаје сопствена жртва и пада у замку коју је за друге припремао. Манијачки уверен у своју болест, он види једини спас у лекарима и надрилекарима, који га неуморно, због новца, салећу.