Naša književnost

444

Наша књижевност

Јутром, вечером, жалостан, навраћам над ове врсте неразумне, луде.

У ове кутиће скривеног живота што слободу и срећу жуде.

Навраћам, да нађем у њима тебе, твој поглед забринути, тамнооки, а заправо да нађем у њима себе свој живот тешки, грки и дубоки.

Роним у ово ткање које краја нема као сунчев слап у травни гребен да се надишем једре самоће и биља, · да се, уморан, за собом окренем.

КОШУЉА

~

Њена бјелина је мукла као облачни прољетни дан, низ њене рубове и подрто ткање мрље гризу. Сумњиве пјеге на попрсју слуте

да је живот солдата кога више нема

био у њој,

свјеж и топао, ту близу.

Остало је у нагриженим рукавима још немира руку које су дрхтале, у даљини, за дјетињим видом.

У рубовимг њенима

животни крикови. угушени

и сада се она мртва љуља пред мртвим зидом.

Њу су носили сви, и Италијани, и Грци, и Монтенегрини. Она се припијала уз млада, дрхтава тијела...

Та кошуља хладна, изгрижена, сива

једнијема је живот а другим смрт донијела.

Њу данас носе наши момци, суха тамна лика а лани једри, гвоздени кб слапови лод Ободом. Под њом вруће туку срца изгнаника

за својом милом земљом, за слободом!,