Naša književnost

448 - Наша књижевност

доцент романистике Јоца Петровић рецитује Консара, а Ва Николајевић = Петрарку или Дантеа.

Ако би се притом какав новајлија на тим скуповима усудио да, кријући шаком осмех, упита суседа: „Какво је ово чудо... >“ био би убрзо ућуткан прекорним погледима поштовалаца духа госпођице Вере. . | |

Тако је, од мигрене до мигрене, од путовања до путовања, Вера Николајевић неосетно и невидљиво прешла границу младости, доспела у неодређене године уседелиштва. Као да је рођена на некој другој планети, а не у бучној и хаотичној балканско-карађорђевској престоници, госпођица Вера је дочекала рат и окупацију са страхом, али и са потпуно магловитим појмовима о оном што се догађа у нашој земљи. Шестоаприлске бомбе су је избезу-

"миле, али чим је опасност из ваздуха прошла, чим се она, са мајком, (са својом старом пудлом Лиликом и са сестрићем Душком гимназијалцем, опет нашла међу својим ормарима с књигама и полицама с тањирима из Фаенце — она је наставила да живи као да се пишта није догодило. Њена мајка, стара Николајевићка, жа-

· лила «се на несташицу намирница, на скупоћу, дрхтала је да их не покраду, да им некакви реквизитори не пронађу у кући маст или

наполеондоре; Душко, гимназиста, луњао је по граду до полици- ..

ског часа. Долазио кући узбуђен, пун страшних прича о хапшењима, мучењима, стрељању, о одвођењу Јевреја, о вешању на Теразијама, а госпођица Вера је и мајку и сестрића умиривала тетошењем: 1 мамице, да се секираш... Ти знаш да то не ваља за твој диабет...' — „Душко, дете, боље би било да са мном мало више радиш енглески, а мало мање да слуша уличне разговоре... Шта свет не измишља!“

За њу, док је пред њиховом кућом стајао ред липа, поред којих је свако вече шетала горе-доле с пудлом Лиликом, док је у великој мрачној трпезарији висила над диваном очева слика, с ордењем на героку, његова урамљена промоција за члана Српске академије наука, док је на салонском сточићу лежао албум у венецијанском кожном повезу са њеним сувенирима из Бад-Гастајна и Монтекатинија — за њу се ништа на свету није променило.

То смо сви видели по њеном понашању кад би нас срела на

· степеницама, или кад би дошла да нам затражи на зајам клешта или мердевине, воденицу или сито, иглу или напрстак. (Она и њена мајка стално су од суседа зајмиле све што се замислити може = и никад, из расејаности, ништа. нису " враћале). Док смо ми летаи