Naša književnost

452 Наша књижевност

Али на сам Бадњи дан у нашој кући су се десиле чудне и непријатне ствари.

Како се све редом одиграло могли смо да сазнамо тек две-три недеље доцније, кад је стара госпођа Николајенић дошла мало себи од претрпљеног страха. | Из њеног доста несувислог јадиковања мало помало су, пред нама ницале појединости које су, као у позоришту, употпуњавале сцену и давале јој пуни смисао.

Почело је све с тим што је учтиви и љубазни доктор Ерих Милер за Бадње вече позвао к себи омање друштванце. Извињавајући се стално што је узнемирава, он је од госпођице Вере тога дана стално нешто тражио: те ввезен столњак, те више чаша, те сребрни прибор за јело. Она му је, још учтивије но он, све то давала и на крају, ко зна из каквих домаћинских или других побуда, понудила се да му и сама помогне око удешавања стола и припремања вечере. И такб“су се целог поподнева доктор Милер, у кућном капуту и папучама, и госпођица Вера, умотана у својих стотину шалова и џемпера, ужурбано мували између његове собе и кујне, сецкали нешто на дашчици и туцали у авану, проносили ходником звецкаве послужавнике и, најзад, читав сат се забавили китећи малу јелку у саксији, коју он још ујутро беше однекуд довукао.

— Верица се, јадна, тако занела у то, — причала је доцније њена мајка, — као мало дете. Претурила је све фијоке да нађе неке старе огрлице и шарене трачице, да му окити јелку... И после, кад је дошло време вечери, и кад су Милеру већ пристизали гости, она није могла да се смири од узбуђења. „Да знаш, мамице, говорила · ми је, како сам му удесила сто — права феста“! Ја сам се љутила што му је извадила и сребро, и кристалне чаше, а она ме умиривала: „Али, мамице, нека за ВА Та нису дивљаци. То је културан свет. А и празник им је.“

Некако стидљиво похвалила се још мајци како ју је Милер позвао да и она узме учешћа у вечери. А она је одбила... „јер шта бих ја сама, мамице, у мушком друштву, зар нер“

Кад се у једном тренутку из претсобља неочекивано зачуо женски смех и: разговор, стара је извирила и видела да су дошле и две Немице у униформи.

— Ето, видиш, — рекла је ћерци — не би била сама.

Од полициског часа, кад се као увек у последњем тренутку кући вратио Душко, вече је пролазило као и обично: мали је причао