Naša književnost

ДВЕ ПЕСМЕ

СУСРЕТ

Не волим ту зиму, ту студен-кссу, „ ал опет — ко да прољеће грије!

Широки вјетре, радост не мути,

засмијеши зјене обадвије!

Ко да не нађе жар срца свога, да се не сретне са сном врелимР Је л ишта трепетљивије од овога: = понесем оком што зажелим!

Звони ли корак, пјева ли срце

у крошњи груди — кроз улице»

Московска зоро, кремљански сате —

засусте ме смијехом грштимице! | |

Памтим тај сусрет. Још топла рука

од стиска гори — не догори. Кораци снијегом... Град под снијегом, ал прољеће чујем гдје ромори!

Памтим те очи, тај осмјех друга

— има ли, земљо, чежњи краја

Дајте ми руке, отвор'те двијери носим вам љубав завичаја!

Звони ли корак, пјева ли срце

у крошњи груди — кроз улице2 Московска зоро, кремљански сате засусте ме росом радоснице!...