Naša književnost

450 Књижевност

— Ко има, нека да. Зашто да не да» И треба да да! — викао је даље чичица.

= И не тражи се од онога ко нема!

— Тешко, људи, тешко! Година подбацила! Све нам изгорело! — говорио Лека гласније од осталих, гурајући лактом Јеротија. Кажи и ти неку, Јеротије! Видиш да сви ми вичемо! Буди, бре, с народом! |

Јеротије је гледао негде према говориници и, сав узнемирен, час се турао као да би напред, час застајао као да нема потребне смелости.

— Нема се, људи! Суша нам изгорела! — узвикну Лека тако гласно да је читав збор могао да чује. Многи се окренуше да виде «о је то узвикнуо. Он се збуни и задржа поглед на свом сину. = Што не говориш»! — добаци му, претећи рукама, али син, намрачен и блед, направи се да га не види. „Сад ће он! Сад ће!“ помисли у себи, пошто му би јасно да бледило на синовљевом лицу није без узрока. Он се потом окрену Јеротију да га јаш једном опомене, али овога не беше више на месту.

Јеротије се пробијао према говорници.

Они код говорнице даваше знаке за тишину, и жамор, који је дотле брујао као у кафани, стаде да се губи и стишава.

— Да чујемо!

Испевши се на говорницу, Јеротије скиде капу и очигледно увбуђен, обрати се народу.

— Браћо и другови! Од нас се опет тражи жито, а одакле да га створимо» Дали смо све што имамо — им од нас је доста! Сиромах, имућан, сви смо дали колико је ко могао, да помогнемо државу. И ми би дали опет, браћо, дали би за државу да је помогнемо. али шта ћемо кад се нема... :

— Нема се! Нема! — прихвати неко из масе. — Суша је убила, људи! — Шта ћемо ми да једемо» Немамо ни за себе! — јави се

Лека својим промуклим гласом, вичући тако да му по врату избише дебеле жиле.

— Тако је! — Бар данас смо добили слободу, браћо и другови, па зашто да не кажемо како јестег — настави Јеротије. — Зашто да ћутимо >

Нема — и то је! А кад нема, не може ни да се иште! Ја сам то хтео. да кажем. : 5