Naša književnost

Свадба - 453

побијемог Немој. Деца су. Ономе мом нећу ни речи да кажем. Нека га. А и тако уради. Ти си прек човек, знам ја тебе. __ Јеротије, подигавши главу, погледа на небо и ведро проговори:

— Добра киша иде!

= Деће бог. Кренуће и кукурузи. __ сад уздравље, Јеротије. Да пожуримо, ухватиће нас киша!

_Крупне ретке капи кише стигсше Јеротија кад је био близу своје куће, и он би измакао пљуску, само да је мало похитао. Али он као да још успори ход и пљусак, који наиђе у таласима, засу га тако да је ушао у кућу мокар, бришући воду с лица;

Јерстије одавва жену у собу и пошто тамо проведоше неко време у полугласном разговору (Бранка је чула неколико зачуђених узвика мајке, која од узбуђења није могла да се уздржи а да не виче), изиђоше обоје озбиљни, зачуђени и са изгледом као да ће сад њима бити суђено. У њиховим погледима не беше ни труни нежности, већ нечег отуђеног, дстле непознатог. Бранка се узнемири и брзо устаде у намери да напусти кујну.

— Седи ту, седи! — задржа је мајка и претећи и заповедајући.

"Отац припали цигарету, држећи се хладнокрвно као онај који је нашао ко ће боље говорити у његово име. у

=— Зашто тако да урадиш, црна ћерко! — отпоче мајка тоном као да се догодило најцрње што се да замислити. — Зар'свог рођеног оца да прокажеш! Зар ти да му будеш непријатељ» Никад дреће нећеш имати! 5

Кишне капи, гоњене ветром, засипаху прозорско окно, са кога се сливаху слојеви воде, капљући са оглоданих рамова. Од густе кише, која се разбијала негде у висинама да би падала на земљу као ситан прах, напољу се беше замаглило.

Бранка је ћутала потврђујући тиме још више сумњу свога оца, који се снужди, климну главом и рече:

= За тебе сам ја то жито сакрио. За тебе. А ти да кажеш Радоњи, оца авог да упропастипи!

— Оду свом зло мислиш, ћерко! — узвикну мајка плачним гласом.

— Код Лениног багремака си била, знам ја све! — настави отац. — А што, ја сам заслужио да ми тако враћаш» Нисам те нахранио, нисам те напојио, нисем те негсвао као голубаг Била си к'о играчка,

све сам те по соби носао. .. да ми живиш, да ми се тај једини пород сачува .