Naša književnost

се - ~ Књижевност

470

према делима (Островског као према музејској старини, тежећи да са свом

тачношћу реконструшшу спектакле какви су давани за време пишчева живота“ (В. Л, Филипов). Такво прилажење делу великог драмског писца одговарало је у пуној мери суду ондашње званичне критике, која је у кома-

дима Островског видела „никоме потребе анегдоте из трговачког живота“. које је ишло за тим да све

Сасвим је разумљиво што при оваквом гледању,

прогресивно културно наследство прогласи музејско-мртвим и остави га да чами под историском прашином, сасвим је, дакле, разумљиво што и дела Островског, тако тумачена и хотимице заборављена, нису могла у време пре Октобарске револуције да добију онај значај и стекну ону популарност које заслужују. - -

Тек после Великог октобра Островски је у правом смислу постао популаран, тек је 1917 година могла да преда комаде Островског оној публици којој су они били и намењени — „новој, простој, свежој публици“.

Међутим, било је н после тога, бар извесно време, лутања и несналазжкења у постављању Островског на сцену.

Пре више од петнаест година имао сам прилике да видим два таква експеримента: „Олују“ у режији Таирова и „Шуму“ са Мејерхолдом као „аутором спектакла“. | –

Режије Таирова не сећам се јасно. Чини ми се да му је намера била да из ове узбудљиве драме — толико везане за време и средину у којима је поникла — избрише и средину и-време, како би је „уздигао“, у оквиру конструктивистичког и „апстрактног“ декорда, изван простора и времена. Занимљиво је, међутим, да сви ти формалистички елементи режије нису ипак успели да онемогуће игру велике уметнице Алисе Конен, која је, с потресним патосом, тумачила улогу Катарине. На мрачном и апстрактном фону сцене, мени је од читаве те претставе остао до данас јасан у памћењу само светли

лик ове жене. Мејерхолдове „Шуме“ — то је, доиста, била његова „Шума“, не „Шума“ (Островског — сећам се боље, као што човек може, каткад, дуго да памти, чак и до најбезначајнијих ситница, какав тежак и фантастичан сан, Драму стровског редитељ је био раскидао на безброј епизода и, тако „атомизирану“, изнео је на бину, на којој је био изграђен, место сваког декора, само један узан кружни мост, Између публике и позорнице није било завесе. И на том скоро празном платоу, који је потсећао на осветљену циркуску арену, Мејерхолд је изводио своје „хофманије“. Да би сценски „оживео“ дијалог, када глумац Несрећковић у комаду покушава да застраши препреденог тртовца Восмибратова, редитељ, пред публиком, паклено удара у плех да би инсценирао грмљавину и непогоду; или, због речи које у једном тренутку изговара сиромашна девојка Аксјуша, како це од своје шесте године помагала мајци да ради дању и ноћу, он јој даје да пред гледаоцима простире рубље. У намери да „сценски илуструје“ пишчев текст, редитељ је дао Несрећковићу — док му несвршени гимназист говори: „Научите ме да правим те трикове!“ — да изводи на позорници мађионичарско-коцкарске вештине, дрварског трговца Восмибратова, који се

а да би подвукао психологију · удуће снаје, редитељ баца за

кроз читав комад цењка 'око мираза своје 6 њим на позорницу бунде, чизме и шубаре.