Naša književnost

•

84 4 _ Књижевност

стране“. Волети Прешерна за њега је значило и значи „волети лепоту и истину и право; волети словеначки народ без шовинизма и волети човечанство и све народе без робовања и понижења“. Тако је године 1926 одредио љубав према Прешерну са којом је сам растао и дорастао у џина словеначке речи.

Не из буржоаске декаденције ХТХ и ХХ века него из словеначке, српске и украјинске народне песме Жупанчић је црпао животну радост која пробија кроз читаво његово дело; из словенских и других класика поезије црпао је свој у суштини увек позитиван однос према свету и људима, ако не према ономе што је било онда увек према ономе што је долазило.

Сраслост са словеначком земљом, повезаност са до тада највишом културном манифестацијом њеног народа, са прешерновском мисли, — то је код Жупанчића примарно, оно што одређује обим и границе тако секундарних појава у Жупанчићевој поезији као што је одјек западног симболизма у њој.

Зар се у Жупанчићевој поезији може говорити о одјеку симболизма који је на прекретници двају столећа био руководећи правац у буржоаској поезији Запада»

О симболистичким елементима у поезији Верхарна, једнога од Жупанчићевих узора са Запада, неко је рекао да су они пена на његовом стваралаштву, данак утицају који је у оно време био најнаметљивији и најраширенији. Ово исто могли би рећи и о елементима симболизма код Жупанчића.

Нема историског периода у коме идеолошке струје, филозофски и уметнички правци који преовлађују у великоме свету, не би тако или иначе, у већој или мањој мери, било у погледу форме било у погледу садржине, или у оба погледа, утицали на духовно стваралаштво других, нарочито неразвијенијих народа. Управо у том смислу и говоримо о релативној самосталности идеја и идеологија. То важи утолико више када се ради о утицају на народе који још без поузданог компаса, то јест, без идејно дораслог и сазрелог напредног друштвеног слоја лутају у будућност.

„Лутање у будућност“, тако је Жупанчићев пријатељ МурнАлександров назвао стваралаштво „словеначке модерне“. Он није могао боље дефинисати њено место у словеначкој литератури и уједно измерити провалију која њу дели од „естетизирања идејама смрти, греха, болести, разврата“ као што је буржоаску декаденцију означио покојни Јуначарски. Е

РТ ЧИКА АЕ АН ње пума

ис +