Naša književnost

158 : Књижевност

— Је ли, мама, у кога ће амиџа да спаваг

— У хану, душо. |

„У хану“, понови дете тихим, отегнутим гласом и загледа се опет у даљину, као да је тамо негде нашло поново тачку у коју је гледало малочас.

У другом крилу куће, у приземљу, седела је исто овако будна Јела, најстарија и главна слушкиња. Уствари она је већ одавно нешто као члан породице; управо, и више и мање од тога. Више, јер је знала боље шта кући треба и задушније за њу радила целог живота него ма ко од укућана, „рођених“ или придошлих. Мање, јер је поред свега тога остала слуга, безлично створење које је свакоме потребно и корисно а на које нико не мисли кад му не треба. Она је данас најстарија у овој кући. Узели су је као малу девојчицу, сироче, да служи. То је било пре педесет година, једна мање или једна више. Још није било рођено ниједно од ове деце што су сада поудата и пожењена. Није била још ни доведена ова стара Памуковићка. Кућом су тада владали дед и баба, стара Дада, која је била 'ришћанка као девојка, и Никола Памуковић, Дједо, по коме је овај садањи Никола и добио име. То су били змајеви, а не људи, чудовишта од тврдичлука, немилосрдне строгости, добре памети, финоће и господства. Јела их се и данас сећа само као виших бића која човек увек гледа са стрепњом, издалека, и види их само нејасно, као кроз облак. Покојни Петар, отац ових Памуковића, и млађи брат му Матан били су момци већ, али су стрепили, не зна се да ли више од оца или од мајке. Петар се рано оженио, овом садашњом старом Памуковићком и радио је послушно уз оца, али млађи брат Матан ударио је у страну. Покоравао се и ћутао, али је ћутке пркосио и мислио своје. Тај Матан је био и њена судбина. Почео је да пије и излази криомице од родитеља. Једне ноћи упао је на превару у њен собичак — и сад ту спава једна од девојака — и сломио је. То данас не живи више уопште у њеном сећању, ни као реч ни лака сенка, али тада, тада је било као да је планина на њу пала. После је дошло што је морало да дође: плач срамота, побачај и дуга болест. Памуковићи су и њу и све то заједно узели као своју ствар. Као да је умрла једном па на другом свету нашла своје место, она је отада живела у овој породици као добровољан роб и добар дух куће. Знала је боље него ико од њих шта коме треба и шта се када ради. Тако је и остарела и дочекала, ево, већ и четврти нараштај. Она не зна више кад је дошла у ову кућу и не помишља да би могла из“ње изићи. Њен живот,