Naša književnost

О старим и младим Памуковићима 161

и је ли на добро или на зло. И не игра се као остала деца. Није нимало себичан, као што су често деца. Од свога даје и попушта у свему док је у кући, али на улици и при игри, пред светом и пред туђом децом, неће да види ни брата ни сестре, окреће од њих главу као да их не познаје. Нипошто неће да води брата са собом кад изиђе на улицу, међу децу. Неће да учествује у игри у којој му је и брат. Избегава на све начине да се заједно с њим врати кући. Испочетка је то пролазило незапажено, али с временом су почели да примећују сви. Једног дана је девојчица, којој су биле четири године, изишла случајно сама пред капију и пошла неколико корака низ Ћумурију. Наишла су кола натоварена сеном, закрчила улицу и девојчица је почела гласно да плаче. Петар, који је у томе тренутку наилазио из школе, прошао је мимо мале окрећући главу од ње. Пролазници су склонили дете. Неко је викнуо за њим.

— Еј, ти мали Памуковићу, што не склониш сестру, болан2 Узми је за руку па води кући.

Он је закренуо "главу и поцрвенео, мрмљајући да му то није сестра. И намерно није ушао у капију, него је зашао за угао рођене куће, правећи се као да продужује пут низ Миљацку. Пролазници су увели девојчицу у авлију. Мати, која је видела један део овога призора, била је непријатно изненађена. Кад је дечак дошао кући, узела га је преда се и запитала како је могао да прође мимо сестрице и да јој не помогне. Он поцрвене. Гледао је преда се и ћутао. У њој се подиже гнев и неко нарочито огорчење; ухвати га за пешеве на капутићу, привуче ближе и строго погледа.

— Говори! Како си могао казати да ти оно није сестра и проћи поред ње као поред турског гробља»

Он је ћутао. Мајка га гневно протресе.

— Говори, кад ти кажем! Ко те научио: да се онако гадно и будаласто понашаш» Како си могао2 Говори!

— Стид, стид... ме је било, промуца дечак.

Мајка га одгурну благо и прекорно.

— Иди, будалашу! Кога те стид И чега те стид2 Твоје браће и твоје сестрег Истјераћу ја теби те мушице из главе.

Вечерао је јецајући, али је отишао да спава не рекавши ником ништа:

Кад га је сутрадан баба као обично миловала, дајући му слаткише, Невенка је, у пролазу, казала прекорно:

— Немој да га мазиш, јер није заслужио.