Naša književnost

У ослобођеном Ужицу 179

само постојање ослобођене територије у Западној Србији и Ужица као партизанског политичког и војничког центра. То је наше људе храбрило, то је олакшавало нашу борбу против четничке издаје у коју они још нису смјели отворено да загазе, добрим дјелом баш због партизанског Ужица.

У граду је било живо. Преко пута Команде мјеста био је постављен гласноговорник који је неколико пута дневно јављао грађанима вијести. Дућани су били отворени и пуни робе; на пијаци, сељаци из околине продавали су воће и јесенско поврће. У кафанама и крчмама сједило је доста људи који су испијали чокање, јели ћевапчиће и друге мезелуке. Било је ту свакојака свијета: трговаца и пензионера, избјеглица из Босне и незапослених чиновника, који су шушкали за столовима, повјерљиво саопштавајући новости, климали забринуто главама или гледали некако с висине, као да веле: неће дуго трајати ова партизанска република. Сви би они више вољели да партизани нису ушли у Ужице. То је онај малограђански свијет који не воли промјене и потресе уопште, а најмање овакве који ремете њихове навике, уносе неспокојство, а носе и извјесну опасност. Ето, прије једног сата, појавио се њемачки авион над градом. Истина високо, али ђаво не спава. Запуцали су наши против-авионски митраљези са околних брда. Непријатна ствар, та пуцњава, такорећи усред града.

Таква изненадна пуцњава, или камион окићен српском и црвеном заставом, пун наоружаних људи који, пјевајући, одлазе на фронт, или поворка њемачких заробљеника које тјерају негде на рад, све то казује да живот у Ужицу није онако идиличан како би се могао учинити површном посматрачу на први поглед.

За вечером сам се нашао с друговима Жујовићем, Кардељом, који је био закаснио на савјетовање на Столицама, али се касније пробио из Београда на ослобођену територију, Александром Ранковићем, Лолом Рибаром, Митром Бакићем. Вечерали смо скромну војничку вечеру — купус с овнујским месом и разговарали. Пред крај вечере дошао је и друг Тито, и заједно смо попили црну кафу.

Сви чланови Врховног штаба живјели су у Банци и спавали у једној великој дворани, у којој је било десетак намјештених постеља. Били су то обични жељезни кревети с мадрацима и војничким ћебетима. Ту је спавао и друг Тито. До касно у ноћ водио се разговор за столом, доцније из постеља, јер је било још много ствари које се нису до краја претресле за столом. Главна тема раз-