Naša književnost

194 Књижевност

Постепено су се збјегови растурали. Они, који се нијесу скрили, отпраћени су у Мокру Гору. У празним марвеним жељезничким ва"гонима, издржавали су карантин. Јели су са казана топлу чорбу. Неки су умирали по вагонима, а здравији су врбовани за рад по рудницима Србије и отпремани су у њемачке фабрике.

А Недићеве новине писале су у то вријеме: „Ко год хоће да ради, имаће шта да једе. У Србији нема глади".

Окупаторски, Недићеви, ЈБотићеви и разни други плакати и прогласи, шарали су зидове кућа, биртија, школа, телефонске стубове и жељезничке станице. Сви су говорили о партизанским бандитима и пријетили онима, који их подржавају. Излазиле су наредбе о обавезној сјечи шуме и шипражја, пет стотина метара с једне и друге стране путева и пруга, о забрани сијања високих житарица крај пруге и цесте. ЈБепљене су листе са именима стријељаних партизана. Освитали су нови о уцјенама партизанских руководилаца. Узимани су таоци, пунили су се логори. А највише су се пуниле шуме борцима за слободу. И сваким даном расла је, јачала је народна војска...

ПРОДА Хе

— Ако се и они 'вако муче, не вјерујем да ће издржати! Шта се само чини од народа.

Радован је сједио пред пећином испод Пањачког дола. Пећина је заклоњена и за њу зна једва неколико старих чобана, а и они јој ријетко навраћају ради тешког прилаза.

Знаци прољећног сунца косо се одбијају о стијене. Пред пећином је тешка хладовина. Неколико корака даље у округлом извору, по коме је пливао понеки још не развијени листић, огледале се гране пролистале дивљаке и преламали сунчани зраци.

Вида је чучала крај извора и мршавим, испуцаним рукама прала огарављену ћасу у којој је малоприје кувала огуљене креје.

— Чудим се теби што тако говориш! Издржаће они, буди увјерен!

Сјекући убрзано ваздух малим крилима, однекуд се залетила шева и цвркућући изгубила у озелењелом грмљу. У даљини су се чуле јењеће бронзице и довикивање чобана.

.