Naša književnost

СЛИКЕ ИЗ БРАЗИЛИЈЕ

Имам ја извесне своје славне претке који су — увек некако у потражњи за том земљом у којој тече мед и млеко — већ тамо негде за библијских времена пошли из земље Канаанске чак у Мисир, па су после морали на врат на нос да беже отуда. И баш би жестоко настрадали да се Црвено Море није смиловало, те ми — први и последњи пут откако је света и века — предвојивши се, начинило нов и згодан пролаз с једне обале на другу.

Па како крв није вода, понела и мене жудња да видим ту земљу у којој тече мед и млеко. Понела ме преко мора и Океана у далеку Бразилију. Није мени запело ни за мед ни за млеко, али кажу: — рај! Рај, није шала! Од Черчила наовамо је, кажу, тако: гвоздена завеса, па — рај. И што даље, то рај све рајскији.

И сад можете замислити колико је било моје изненађење — то морам овако прекоредно да извучем из мноштва утисака — можете замислити, кажем, колико је било моје изненађење кад сам видео да се тамо за то млеко — мора да стоји у ред. Знају, дакле, и они за редове, видите. И то зашта — За млеко! Па и хлеб им рациониран. Па и месо, еј месо! И баш морају на црну берзу. Црна берза, а рај! Стао сам да размишљам: па није најзад, као кажем ја себи, сва срећа ни у том млеку. Наши хоризонти су данас ипак шири но у време мојих гореспоменутих праотаца, то можемо сасвим лепо да замислимо један рај и без млека. Боље би било да има млека, али може се и без тога. Значи да ту има нешто друго — или ако тако хоћете: нешто треће — нешто битније и важније, нешто што они имају, а ми немамо, или, нешто што ми имамо, а они немају, па су према томе и изградили тај појам и претставу о том рају — тамо њима! — тамо, као и о паклу код нас. А да то мора тако да буде, морао сам да закључим већ и по томе што су ми првих дана по доласку стизали од знанаца и пријатеља мога брата — који

је тамо већ неких 20 година — стизали су ми телеграми са честиткама за моје — спасење!