Naša književnost
Бригада и завичај 6 329
Четири љета битака и крви не убише ме, чежњо завичају.
А било ми је... једном... тако тешко... сам сам зазиво муњу да ме сатре. Смрт капи... Ништа!... Ал ко да преоре
бригаду моју: гору понад горе2 Њу су ми тукле све смрти, све ватре: колико паде јунака из строја!
Крвава љета маршева и боја!
Ал гора моја расла поврх горе.
М
Здравим те, шумо, љепша од увојка, тајно дјетињства, сањаријо дана! Колико пута, ко млада дјевојка, косе ми смрси то плетиво грана.
Луда је немоћ кршила ми руке
због исцијепане кошуље, због хлача. Вољена шумо, мржах те од муке, безумно тужан, и мокар од плача.
Врцб је огањ из очију оца
Јурећи за мном, смијешан, преко стана, и весб бијах кад га за таоца
туђинац узе — борца изгбрана.
М
Дјечаче, лудо, шта ниси желио
због своје игре видјети у смрти2!
А сад те ево — да л' си о том снио2 с бунџијом оцем на удесној црти.
озона