Naša književnost

ДО ПОСЛЕДЊЕГ ЧОВЕКА

Одломак из романа „Пуста земља“

Лугријиница навуче ћилиме преко завеса на прозорима, взиђе у двориште да осмотри да ли се ипак светлост однекуд види, а кад утврди да је све у реду, врати се у кућу и смести кћери да спавају. Кад после мало уђе у собу из дворишта, затече мужа и сина ка поду поред мале петролејске лампице, где их је и оставила. Ћутали су и гледали у чкиљаву петролејску светлост, очигледно нг усуђујући се ниједан ни други да почну о ономе због чега су се скупили. Ма да је намеравао још данас да сврши ту ствар, да се посаветује са сином и женом, због оне непредвиђене разнежености и суза на обе стране, одлучи да саветовање одложе за ноћас и то је сад требало да се обави. Пошто непријатељи сматрају њихову кућу за опасну, осигурали су се за сваки случај: навукли ћилиме, замевили велику лампу малом, успавали кћери, и добро забравили врата.

Тишину разби Лутрија. Изручи на под сву своју готовину, све своје тевтере. Готовина није била велика, али се ипак могло неко време са тим радити и живети. Била је то поприлична гомилица папирног окупаторског и домаћег новца, нешто сребра и никла, један дукат и уз то неколико спискова вересије. Он преброја новац неколико пута, одваја, комбинира, и на крају ипак покупи скоро све и предаде Жалину. Себи задржа само неколико окупационих десетица и форинти.

— Шта вреди да ту толико рачунам и планирам. Ти ћеш најбоље знати како ћеш распоређивати. Ево вам све па управљајте сами. То вам је...

Лутријиница заусти да нешто каже. Хтела је да муж узме још неки грош, али је он прекиде.

— Молим те, жено, не брини се ти за мене. Ја ћу се ипак некако снаћи лакше него ви. У

же