Naša književnost

СЛУЧАЈ КЕРОШЕВИЋА

С Марковишта и Бегова Брда, из ниских сумркастих облака над њима, сутон се свија на брежуљке покривене танким слојем снијега. Кратак децембарски дан свршава се прије времена, види“ се сасвим стијеснио, облаци прионули за земљу и само далеко на западу тиња расплинута жута мрља умртвљеног свијетла. На махове са те стране допире лавеж густ и промукао као да испод земље долази.

У рударском селу Хусини пале се лампе. Врата лупају, чују се дјечји гласови и дозиви старијих и све се слијева у жив жагор журног предвечерњег спремања конака који код путника у непознатом мјесту изазива тиху забринутост помјешану с ликовима и одбљеспима далеких успомена.

Размекшан пут, стегнут искривљеним плотовима, води испред блиједих кућа чакмача, између дворишта гдје је по снијегу расута и угажена шаша, излази у неограђене и пусте просторе пашњака и крчевина. Свијетла остају позади, блиједе гласови и дозиви, а у ушима још бруји жагор помијешан са давно несталим звуцима које само сјећање оживљава.

Сапутник ми је човјек коме су била досуђена вјешала и чије су најбоље године окапале на робији. По његовем изгледу то се не би дало закључити, по разговору још мање. Обучен у војничку кабгницу утегнуту кожним појасом, рудар Јуро Керошевић је крепак. жилав и витак као младић. Лице му је уско и мрко, образи избријани, очи младе под.накривљеном титовком. Лаким ходом и младоликим изгледом потсјећа на оне наше, не баш малобројне, људг који су младост провели у тамницама, а на чијим лицима неуништив сјај, што га даје у борби окушана смјелост, зрачи до краја живота. | |

Застао је, пружио руку у сив сутон пред нама и — тражи погодну ријеч. Мрко лице омекшава — тако изгледају младићи кад говоре о свијетлим, великим и драгим стварима.