Naša književnost

Случај Керошевића 363

У Хусину су тада послане јаке жандармске патроле — да проваљују у куће и уносе страх у народ, да и даље прогоне бескућне хусинске госте и пописују имена домаћина који су их примили. Тргћи дан штрајка напали су двије рударске жене, Словенке, и „тиме је дара превршила мјеру“.

Мећава нас завија шареним лепршавим крпама и ништа се не види сем њених сивкастих набора. Само мој сапутник види даље и боље, он би то мјесто видио и са сто километара даљине, он напамет зна сваки набор земљишта и сваку кривину пута. Пружа прст и показује невидљиву стазу:

— Отуда су дотрчале те двије жене — имена сам им заборавио, чак не знам ни да ли сам их добро видио — а онда: догорје до воката. Више ништа нијесмо питали, ни чекали, ни мислили. Све је јурнуло, као облак, као пламен по суши — 'за трен ока су наши избили на врх брда и бацили се у борбу. Експлозија: дјеца с каменицама, жене с моткама, људи онако голоруки, а све у свему сила! Ту силу ништа у том тренутку не би могло савладати. Борба је трајала... па, највише ако је пола сата и — што ме највише чуди и данас и до краја: како, у оном огорчењу, да ниједног заробљеника не убијемо, не осакатимо, ништа. Не, међу рударима, међу радвицима уопште, нема убојица — и то је, поред осталог, монопол господских класа. |

Ухватисмо жандарма Стокласа; ухватио га Иво Марјановић, пришао му с леђа, док је овај пуцао, шчепао за гушу и савладао. Одузео му пушку и метке, опалио му два врућа шамара ради опомене и пустио. Грга Керошевић разоружао наредника Ковачевића, али — то је други случај. Душеван човјек, што се од наредника не би надао, замисли: није тај био опалио метка. Само је отурио пушку од себе, вели: „Не могу да пуцам на дјецу и жене, немам то срце“ МИ никад не могах дознати шта је послије било с њим можда се и покварио, а вјероватно је пропао негдје. У оно вријеме добру човјеку није било тешко пропасти. Но, мило ми је што му ми нијесмо ништа нажао учинили, ни њему, ни Наџаковићу, никоме. Тог Наџаковића био је заробио стари Иле Марјановић, Ивин отац; можеш мислити, кад је тај старац заробио наоружана човјека, какво је код њих било расположење. Једном ријечи, била је тамо парола: „бјеште ноге“. Значи, дали су ватру табанима и — измакли.

Заћутао је, узео ме под руку и повео хрптом брежуљка. МеБава замела пут. Из села се не чује ни гласа. За тренутак ми се учини не само да-смо измакли далеко у беспутну сњежну пустињу,