Naša književnost

752 Књижевност

власти фашизма, већ се с њом храбро, издржљиво и веома витално хватао у коштац. М у концентрационим логорима где се живело под чудовишним условима варварских мучења и уништавања, било је тог борбеног оптимизма. Глад је косила, али је чврстина морала са основом у несаломљивом родољубљу и вери у победу демократије побеђивала и глад. Оно што је имало велике жилавости и одлучности тражило је начина да се вине из заробљеничких логора, да се врати у отаџбину и ступи у борбу против окупатора.

Поезија Милана Дединца је веома далеко од таквог борбеног оптимизма. Ретке су песме у његовом дневнику које су само дотакнуте њиме. Дединац највише транспонује у песме своје доживљаје логора као неке страшно мрачне пећине у којој нема ни светлости, ни ваздуха, ни живота, у којој робови сваки за се проживљавају своје патње и сањају о ономе што су оставили у своме родном крају, грижени тим сновима. Њих само мучи туга за завичајем, бол за изгубљеном срећом, патња због растанка са драгом, мучи их слика остављене куће, породице, напуштеног имања, поднебља. Опседнути су сновима у којима се јављају те слике, живе само њима. А јава је пустош, пустош око њих и у њима.

ЈЉуди у заробљеничком логору чије дане записује Дединац просе сунце и хлеб. Сунце је хладно, сунце шлеског поднебља које ни тицу неће угледати, а камо л' човека, а хлеба нема, јер једнога дана глад је банула у логор са великим очима. Заробљеник живи у песмама Дединца у таквој прошњи, убијен сумором кишног поднебља Шлезије, потпуно деморалисан, жицама, срамотом ропства, глађу која му брише људски лик. Његова једина борба је борба за хлеб и за егзистенцију, његова једина мисао је мисао о ужем завичају и о ужој породици. Но песник у дневнику највише мисли о себи, о својој личној животној драми, о свом виђењу човека који је мучен кроз векове, који је остао човек дилувијалне пећине. Други у заробљеничком логору постоје само као епизодна лица његове трагедије. На све њих он пројекцира ужас свог проживљавања ропства као катастрофе, своје опустошене самоће у којој се само живи сновима. |

„Шта гладном човеку, и болном, сада највише треба> Ноћ једна сасвим тиха, и мало, мало хлеба.“

Сан је у овој поезији Дединца једино прибежиште у коме је могућно живети у заробљеничком логору. У сну ишчезавају жице и мутно поднебље Шлезије. У сну он припада сам себи. Ту је у најдубљој изолацији од стварности и материје. Због тога је ноћ у песмама Дединца сублимисана као уточиште заборава срамног ропства, туге и чаме сужња у мрежама, међу жицама.

„Шта сужњу црном остаје> 1

Ноћ нека до век траје!

Он живи у сну од додира руку своје драге, чува њихову топлину, па кад и сретне друга у логсру још је под чаробном опсесијом сна:

„Али и друг ако ми приђе још нећу да се рукујем.“

Стања која раздиру песника у логору су у осећањима самоубилачке усамљености бола од непрекидних киша Шлезије, од жица које су се усекле у душу, од стида ропства. Он има стално претставу да је неки бесни вихор откинуо његов живот, бацио га у блато, где је напуштен, прегажен, изгубљен.

„И тада ископа олуја воћке у цвету, и куће, усред априлског свитања.“ Но оно што га још дубље баца у депримираност, у црне мисли, у мрачну

очајничку тугу, то је осећање ропства као стида и пуна податност томе осећању:

пик

| · <>