Naša književnost

826 | 3 Књижевност.

весели, а у мени је било, негдје сасвим на дну, нешто горко и пусто, што се можда несвесно откривало и у речима и у очима.

О прозоре је ударала киша, сасвим тихо, као меким прстима; падала је већ недељу дана у дугим, танким млазевима; она киша, која човека чини тужним, тупим, застре му све радосне слике и покаже друге, незнане, у сиво рухо завите. У соби је ваздух био тежак и загушљив; воњало је по остацима слабе вечере, по киши, по неопраним, знојним телима, по отровном даху болесника. Е

(Све сам то видео и осетио у једном једином тренутку; и свега ме је обузео горак, немилосрдан бол. Тај тешки, отровни задах у соби постао ми је одједном као слика и „знамење новог живота. Читавог живота, од првих тужних успомена па до краја, далеко у безнадну будућност, коју сам јасно видео пред собом. Такав ме је ужас спопао да сам се једва усуђивао да дишем; лежао сам сасвим мирно, очију широко упртих у сумрак. Било је то као у сновима, кад човек у једном једином тренутку прелети године и десетке година — слика је само једна, у једном оквиру, а лица хиљаду; беле очи гледају тврдо, као из вечности. Сви горки часови враћају се, и срце их девет пута теже осети у сећању него што их је осетило први пут. Далеко иде сећање. размиче све засторе. Сећао сам се догађаја из доба кад сам тек проходао и кад су ме још облачили у дугу неспретну сукњицу. Повратиле су се вечери у којима сам заспао уплаканих очију; повратила су се јутра у којима сам се будио, а нисам отварао очи да не бих видео дана, да га никада више не бих видео. Малодушност се претварала у очај, у неми ужас пред животом, у сазнање да пут незадрживо води низбрдо, у бездану дубину, и да спаса нема. Ни јекнути нисам могао, ни застењати,; стискала ми је срце немилосрдна сила.

Газдарица је ушла у собу.

— Дечаци, устајте!

Била је висока и дебела, подбула лица; бојао сам се ње као нечег непријатељског, злобног; она је то ваљда и знала, јер ме ни сама није волела. Тога јутра била ми је још страшнија, огромна као планина, мрачна и туђа; задрхтао сам кад ме је ошинула малим сивим очима; и устао сам брзо.

Било ми је хладно док сам се облачио; и гладан сам био; доручка нисам имао, она тројица су имали; из кухиње је допирао

· пријатан мирис каве. Код куће сам говорио да добијам. каву .

по