Naša književnost

_ Хроника 5 833

Али и овде, на Хаитиу, где је земља њихова, колико их стаје зноја и крви. Мануел је говорио за земљу коју је волео: „Ово сам ја и ову овде земљу носим у крви. Погледај боју моје коже: као да ме је земља 0обојила, а и тебе. Ова земља је део црних људи и увек, код сваког покушаја да нам је одузму, ножем смо оплевили неправду.

Оно што на хладном. финском северу претставља сунце, то значи вода на топлом југу Хаитиа. Без сунца, на северу не може ништа сазрети. На југу, без воде нема живота и жетве. Тако је Руменов симбол, симбол будућности, слободе: извор. Он мора бити нађен. Сви се морају ујединити да изграде канал и воду доведу у село.

Мануел. јунак књиге, снажан је црнац, пун мушкости, одлучан и мудар, али нежних осећања и мек према мајци, старој Делири, и Анез, драгани. Много је пропатио, али га патња није учинила слабим, већ му је вољу очеличила. Свом пријатељу Лорелиану причао је, да је једном лежао у затвору само зато што је без обуће дошао у град. „Босоноги црнац“, грдили су га. Причао је и о судијама, жандарима, геодезима, тр-

говцима — „који сви живе на нама, као буве“. Али једног дана, говорио је, знаћемо да смо сила, сви сељаци, сви црнци из долине и са брда, заједно. Једног дана — „образоваћемо целину, велику радну заједницу се-

љака, која ће поорати беду и засадити нови живот“.

Мануелова драгана је лепа црнкиња, искрена, марљива и пуна љубави. Мануел воли њен ход, њене дуге, немарне и лелујаве кораке. Њихов сусрет је обична љубавна историја. Али није само љубавна историја: Мануел показује својој Анез пут до извора, договара се са њом о задатку који јој припада и како мора са женама говорити да би их припремила за сеоску радну задругу. А она слуша његов тамни глас, осећа снагу њетове воље и искреност његових побуда. И она му верује.

Мануелови родитељи дубоко су у годинама. Радили су много у животу. Исушени су и исцрпљени, као земља, када остане без благослова кише. Њихова нада је син који се вратио кући и који их, снажним рукама и мудром главом треба да потпомогне у старости. Али сина нема. Зао и осветољубиви Гервил мучки га је убио.

Ењига садржи два негативна лика: Гервила, супарника, завидљивог и склоног пићу, који из крвне освете убија Мануела, и Хилариона, полициског наредника, који шпијунира по селу, вреба Мануела и прети му што држи „бунтовничке говоре“, и чија жена продаје сељацима рђаву ракију по високој цени и на кредит и тако их предаје Хилариону у руке. За Хиларионом стоји полициски поручник, судија, порезник и власти које одржавају систем подјармљивања и желе да сељаке оставе у зависности, незнању и беди.

Хиларион покушава да омете довођење воде и прави планове за Мануелово хапшење. Што су сељаци сиромашнији, што је глад већа, све брже се он може обогатити и њихову земљу приграбити. Али му не полази за руком.

И док се Мануелов отац, Бјенеме, скрха потпуно, дубоко погођен смрћу сина, мајка Делира тек тада се уздиже сва, да испуни синовљеву вољу. ,Морамо заједно држати, изјављује свечано сељацима, класни нетријатељ, Хиларион, полицист и власт не смеју знати да је Гервил убио

2.454: