Naša književnost

МА МР ме

При сече пода Рта век УРА ит. про

Ел

с Пештом и Бечом; новчану буржоазију која је држала трговину, и интелигенцију, која се тада јављала, стављајући се једним својим делом у службу широких народних маса. Посматрајући Јакова Игњатовића као претставника такве интелигенције која је на стражи угњетенога сељака, Сикар тумачи његов „Поглед на књижевност“ (Летопис 1857), у коме Игњатовић пледира за реализам у књижевности, а затим прелази на Игњатовићеве романе и приповетке, па закључује да се на овим делима потврђује његова, Сикарова теза, о непробуђеној националној свести српских сељака у Војводини у другој половини прошлога века.

Нама се чини да је Сикар, говорећи о нашем живљу у Војводини и посматрајући га укупно са Словацима и неким другим народима, поред многих ситних омашака, превидео и ту чињеницу да Срби у Војводини, сем врло малог броја одрођеног „ви-

ПРЕГЛЕД КЊИГА

Књужевност

соког друштва“, нису били несвесна маса, а такође се ни политички нису осећали као „Угри“ или као део Угарске. Њима су дух и тежње, који су долазили из Пеште и Беча, били туђи. Суседство са Србијом чинило их је отпорнијим и национално свеснијим и независнијим него већину осталих мањинских народа Угарске. Ако нису могли Војводину сматрати делом Србије, они су бар себе сматрали идентичним с народом у Србији, по свему, па и по тежњама и идеалима који су тада, у другој половини деветнаестога века, били на дневном реду.

Трпати војвођанске Србе у исту врећу с осталим народима некадашње Угарске можда се свиђа редакцији овога часописа, али ваља имати на уму да борба војвођанских Срба даје сасвим другу слику прошлости. Као свуда, и овде генералисање, чак и кад би било добронамерно, доводи до кривих закључака.

Ба

ТРИ КЊИГЕ ПИСАМА ИВАНА ЦАНКАРА

Поводом тридесетогодишњице смрти Ивана Цанкара, објављена је у издању Државне заложбе Словеније, у три замашне књиге, кореспонденција великог југословенског књижевника. Ово укусно опремљено издање, у редакцији Изидора Цанкара, обухвата скоро све што се зна да је Цанкар писао од 1895 до 1915 године. Ту су сабрана писма родбини, пријатељима, издавачима и политичким једномишљеницима. Девет стотина и шездесет писама, разврстано по личностима којима су била упућена, пружају занимљиву грађу 0 самом писцу, његовом делу и времену у коме је живео.

Иако објављена кореспонденција не додаје Цанкаревом лику из књижевних дела никакву нову црту, она је ипак необично драгоцена, јер се у њој, често разговетније но'и у самом делу, види лик Цанкара књижевника и борца. Сем тога, у тим писмима је, ту и тамо, понекад само у понекој мисли, алузији или критици, да-

то обиље појединости за друштвену, политичку и културну историју словеначког народа. Њихова првенгтвена вредност је у људској и друштвеној конкретности запажања, у високо принципијелном третирању друг 'твених појава. Сам Цанкар на једном месту каже: „Сви ти историчари пишу историју мртве земље, државе, а не народа, који је живео на тој груди. Лако можеш подробно сазнати ко је био власник те земље од давних времена до данас, а шта је почело, шта је радило и мислило људско друштво, које је живело на њој, то нигде не можеш наћи.“ Баш такав конкретан, максимално човечни интерес према животу и свим његовим проблемима има Цанкар и у овим својим писмима. Он бежи од сувих апстракција, од теоретисања, од академског третирања људи и проблема. У неколико речи он их, у конкретним појединостима, даје онакве какви су у стварности, живо и убедљиво.