Naša književnost

5 ј + #

ПОР МА ИЕ ВИНУ

Иван Цанкар 15

Иван Пријатељ је у свом спису: „Домовино, гле, уметника!“ овако писао у Цанкару уметнику: „Маркантних, реалних типова, лапидарних факата, монументалних призора, који би те пратили у сећању целог живота, то нам, дакле, Цанкар није оставио... Исто тако Цанкар-уметник сматра реалне догађаје само као „симболе ванземаљске славе и вечне лепоте .. ИД.

Али, је ли то истина» Почнимо од лапидарних факата.

Кад смо недавно гледали у љубљанском позоришту "(луке каже ми после премијере стари синдикални радник из времена пред први светски рат: „Дуго је било тако, као што је рекао Календер Јерману: „Последњи пут нас је било троје, сад ће нас бити седам антихриста! Троје, па опет седам, па опет троје — то је била одлика многога краја!“

Или опет други пример: кратак лапидарни опис предратне Љубљане, какву ју је видео „Слуга Јернеј“:

„Велики је град Љубљана. Куће су високе, стоје у реду, једна до друге, нема плота између њих. Све цесте су пуне људи, сваки лан служба и литија. Духовника је толико да би требало само држати шешир у руци. Од јутра до мрака звони и презвања. Човек иде као по вашару, не зна куд да погледа, како да пређе и кога да запита.“

Допустите да вам дам кратак одломак из новеле „Госпођица“, јер је ту у неколико шкртих факата и поређења приказана разлика између развоја капитализма у Бечу и у Словенији пред први рат.

„Сад после дуго времена, вратио сам се из домовине; и осећао сам се први дан тако усамљеним као никад и у срцу ми је било тако необична горчина, за какву пре нисам знао. Разумео сам одједном сву страхоту те бучне, немирне самоће... Тамо, у домовини, у оним зеленим, тихим крајевима, живот се креће као сељачке кочије; кљусе дрема, кочијаш се обазире, изгрди понекад пијаног путника, који се тетура посред пута; крене на ову, крене на ону страну, како му је воља и не погази никога; а деси ли се ипак несрећа, сачувај боже, — ох, поглед се укочи, крик и јаук постане сам живот и скотрља се с кола жалостан и постиђен... Овде, по овим прашњавим улицама, под овим сивим небом, овде живот иде као гвоздена кола; црни кочијаш се не обазире ни на шта, кроз хуку преко гомиле тутње тешки точкови; један преко другог нагомилани леже лешеви на улици: нико се на њих не обзире, нико се за њих не моли, тихо су усахнули, као трава на сунцу.. 3

У Цанкаревим драмама има низ монументалних призора и читава галерија маркантних реалних типова. Све класе тадашњег словеначког друштва, сви слојеви, све карактеристичне фигуре од чврстих и верних пролетера као што је ковач Каландер, преко шарене дружине свих могућих ликова из редова интелигенције до здравих стубова старог друштва: претседника општине, крчмара, жупника, посланика, краљева на Бетајнови — све се ређа пред гледа-