Naša književnost

42 ; ИЕ Књижевност

Пред ноћ је Драгиња рекла матери да иде у гај, да прикупи сувог грања за ватру. Накупила је у гају нарамак сувади, турила у њега пушку а муницију ставила у њедра. Па је мислила: „Ако ме ко сретне и упита шта носим у њедрима, казаћу — гљиве. Не, не ваља... Затражиће коју гљиву, и шта ћу онда2 Не, просто ћу рећи: носим неке ствари. Какве — не мора свако да зна. Не завирујем ни ја у туђа њедра.“

Драгиња је опрезно отворила врата кукурузане, попела се на њу и загњурила пушку са муницијом међу клипове кукуруза.

Драгиња је ноћ преспавала немирно, јер је уснула врло чудноват сан. Дође најприје један непознат човјек у одијелу црном као катран и рече да му донесе пушку коју скрива. Она одби да ма шта с њим говори о томе, називајући га вуцибатином који је напада на правди бога. „Отступи од мене — рече она — јер ако зграбим сјекиру, свега ћу те искасапити.“ Човјек оде без ријечи, али се ускоро врати са Војином, коме су руке биле свезане, и који јој рече: „Не прави се луда, Драгиња. Налази пушку јер ми оде глава,“

Пробудила се осјећајући како јој од страха, као маљић, удара срце у грудима.

Ш

Одмах по установљавању усташке општине у Сводној, појавили су се прогласи српском народу у којима је њемачко-усташка власт позивала све оне који имају било какво ватрено оружје да га у року од двадесет и четири часа предају у општину. У прогласима је масним словима истицано да ће сваки онај код кога се послије одређеног рока нађе пушка, револвер или које друго оружје бити стријељан, док ће му читава породица смјеста бити отпремљена у концентрациони логор.

Ма како казнене мјере биле тешке, ипак је мали број козарских сељака донио у општину вриједно оружје. Нашли су људи неке изанђале и зарђале пиштољине, кубуре из доба аустроугарске и турске царевине, понеку набијачу и ловачку двоцијевку, али је карабин ријетко ко предао. Идући са разних страна према општини, сељаци су успут настојали да испуцају што више метака, па су пуцали на сваком кораку, гађајући дрвеће, залутале мачке и туђу штенад. Од силне пуцњаве изгледало је да се води борба. Њемачки наредник Крас, који је дошао у општину да прими оружје, зачуђено је питао новог претсједника зашто праште пушке, а овај му је, блажена изгледа, одговарао да је то знак дубоке љубави Козарчана према гостима из Германије.

Ускоро је њемачко-усташка војска почела преметачину села, куће по куће. Почетком маја 1941 послала је Драгиња Војину писмо: „Пушка је у опасности. Војска претреса села. Дођи да пушку премјестимо на сигурније мјесто.“ Ово писамце, написано мастиљавом оловком на комадићу папира којим се пакује дуван, однијела је Драгињина најмлађа сестра, која није знала ни читати ни