Naša književnost

176 “ по ; = | Књижевност

новићевом роману, на једној страни је готово сав домаћи живаљ, од сиротиње и сељака до интелектуалца и чаршиског трговна, и он је или на пасиван или на активан начин свим својим бићем против завојевача, његовог поретка и његовог административног и војног апарата; изузетак чини свега неколико морално срозаних појединаца, већином туђинског порекла, који у суровој стварности рата, служећи окупатору просто зато што су пропалице, као слуге и полициски доушници, праве брзу, али ефемерну каријеру.

Покретачка снага издаје домовине и народа, која се не може свести на голу психологију као такву, јер се увек иза ње крију одређене друштвене тежње и конкретни људски интереси, у роману се не види. Писац није хтео да нам, говорећи често о шпекулацији и црној берзи, прикаже бар једног од оног великог броја ратних шпекуланата, ситних и крупних, оних претставника трговачког, кулачко-газдашког, индустриског и банковног капитала, који су за време окупације, пљачкајући народ и бавећи се ратним лиферацијама, нагло стицали власт и моћ, те редовне пратиоце богатства. Приказујући напоре свог главног јунака да спасе и себе и мајку од глади, чија се авет већ нагнула над њихову кућу, писац је показао како се он у тешким условима борбе за одржање живота, иако још млад и неискусан, лаћа свих могућних послова, чак и црне берзе на ситно, саме да би некако пребродио тешке дане окупације. До тог начина стицања средстава за живот Пауновићев јунак није дошао сам од себе, искључиво по линији своје промућурности: црна берза је била, у много разгранатијем облику но што то роман показује, један од основних начина и за одржавање голог живота и за стицање богатства. У роману Синише Пауновића, међутим, гостионичар-црноберзијанац, који Жалина снабдева робом готово из самилости и хуманости, приказан је мал те не као родољуб који врши своју патриотску ду“ жност. Колико је стварност изгледала друкчија!

Насупрот тој скупини, на другој страни приказан је окупатор, готово апстрактно, као војничка и цивилна сила, без лица У књизи се говори о њего“ вој моћи, зна се о његовој војничкој снази, забележена су његова зверства; али се он конкретно готово и не види, сем, по изузетку, У неколиким шпијунским јадовима и неколиким ренегатима, и овога пута странога порекла. Његова страшна сила, којом је попут стихије помео Србију и разбио оквире дотадашњег начина живота, остала је невидљива и анонимна.

Цео тај огромни и у многочему занимљиви животни материјал роман садржи више као сирови, непосредно из живота захваћени податак, него ли као уметнички оживљен и осмишљен елеменат. Немајући ни довољно уметничке снаге, ни довољно књижевног искуства да би свој мање-више конвенционално уочени свет, чувајући веродостојност података, транспоновао на уметнички план казивања кроз чулно опипљиве слике, које се осложавају у живо и органско јединство уметничког одраза стварности, Синиша Пауновић је прибегао једнолиниском редању догађаја по временској хронологији. Отуда и утисак, који дело својим карактером намеће, да се више ради о мемоарској хроници, него ли о заокруженом, уметнички замишљеном и спроведеном делу. У роману слика иде за сликом, догађај за догађајем, једнолиниски право, скоро без икаквих димензија, са честим враћањем на поједине елементе ни понављањем извесних акцената, без вишег уметничког осећања хармоније која треба да влада међу појединим деловима и појединостима и целином: без смисла за праву уметничку композицију романа.