Naša književnost

ЏИ Ер ИУ

ПЦ у

ПОЗОРИШНИ ПРЕГЛЕД

ЛЕОНИД РАХМАНОВ: НЕМИРНА СТАРОСТ

Позоришни комад Немирна старост совјетског књижевника Леонида Рахманова, направљен на основу филмског сценарија који је имао видног успеха на платну, приказује револуционарне дане Великог октобра, онако како су они, замашни по свом потресном дејству допрели до радног кабинета једног немирног старца-научника, који је својим делом већ стекао светску популарност. Очигледно инспирисан примером совјетског научника Тимирјазева, који је у драматичним данима Октобра јасно осетио да је судбина науке нераздвојно везана за судбину Револуције, Рахманов је овим својим делом хтео да на илустративно-реалистички начин покаже, на примеру животног пута једног научника високог ранга, далекосежни значај који револуционарна промена друштвеног поретка има за даљњи развитак науке, за даљње напредовање самих научних радника, за озбиљни и поштени интелектуални рад уопште.

У комаду Немирна старост тај се проблем разговетно намеће. Изка се Револуција на позорници види само у једном свом, скоро периферном таласу, онако како одјекује у помало изолованом и спокојном дому једног научног радника, њен се домашај осећа посредно, по психолошком одјеку код приказаних људи из интелектуалних редова, научника, професора и студената. Судбински прелом који Револуција претставља у развитку друштва различито се одражава у животу појединаца из високих научних кругова. Онима који су и у свом нгучном раду увек били инспирисани служењем истини и народу, Револуција отвара очи: баш зато што не могу да изневере научну истинољубивост, они су, према својим способностима и личним могућностима, на њеној страни, у овом или оном виду у њеним редовима. Онима пак који су у слу: жењу науци првенствено били покретани личним мотивима, спојеним са стицањем угледа и прављењем уносне друштвене каријере, Револуција још више помућује вид: баш зато што се, огрезли у предрасудама, боје за свој друштвени просперитет, они јој се свим снагама и слабостима своје загрижености, према својим способностима и личним могућностима, супротстављају у једном или другом облику.

Тај процес отвореног и брзог друштвеног определења писац фиксира свега на неколиким личностима Ту је, пре свега, млади студент Михаило Бочаров, један од најбољих у своме нараштају, који је у својој племенитој души спојио страст за научним открићем са страшћу рада за народ; у тренутку кад букне Револуција, он је, међу првима, један од њених ревносних и свесних посленика. Измена која се у њему врши, кад рад на универзитету замењује радом у народу и војсци, само је промена форме делатности, само промена средстава борбе за велике људске и друштвене идеале, с истим кореном свести и одговорности. Ту је, затим, главно лице комада, професор Димитрије Полежајев, кога револуционарни догађаји привлаче као научника: у њима он види ону исту страсну и људски узбудљиву борбу за истину, ону исту тежњу упознавања и овладавања законима развитка, на друштвеном попришту, којима се увек одликовао његов научни и истраживалачки рад, у кабинету и лабораторији. С пуним осећањем људске одговорности с којим је објављивао резултате свога научног рада, чак и с истом одлучношћу и храброшћу, он сада приступа револуционарном покрету, држи предавања морнарима, пише чланке за револуционарне новине итд. уверен да је то његов дуг народу, његов дуг науци: ствар његове људске савести!