Naša književnost

Музички преглед 181

њују у себи елементе дубоког поимања извођеног уметничког дела, понирање у његову уметничку садржајност и изражајну проблематику, знање и техничку усавршеност. Такав тип свестраног уметника је виолончелиста Енрико Маинарди.

Маинарди је свирао добро познати Дворжаков Концерт за виолинчело, композицију у којој се огледају или се прослављају сви виолончелисти света. Не кршећи ни у једном тренутку захтеве аутора, не изневеравајући његове основне мисли, Маинарди је Дворжаков концерт извео у пуној његовој лепоти и звучном интензитету, у пуној мери свих интерпретативних услова и захтева, али опет на свој, особен начин. Композиција за соло и оркестар наводи, у већини случајева, солисту да себе лично истиче, да бриљира, независно од утиска које дело у целини треба да да. Маипарди, насупрол томе, не прнлази делу као свом доминантном парту (иако не смемо заборавити да се Дворжаков Концерт у том погледу разликује од класичарских концграта), не тежи за тим да себе истакне не водећи рачуна о осталом суделујућем ансамблу и делу као целини; њему је стало до тога да извођено дело у свом целокупном склопу звучи добро и до танчина верно партитури. Отуда уз Маинардијево извођење и оркестар добија свој пуни уметнички израз, тим пре што баш Дворжаково дело није од оних концерата у којима се само соло-инструмент рељефно истиче док оркестар има функцију подређеног чиниоца, пратње, него и оркестар и солиста претстављају неразлучиве делове целокупног уметничког апарата.

Маинардију словенска осећајност, драматика и патетика Дворжаковог концерта необично пристаје, јер је његов извођачки стил пре свега уперен на емоционално дејство. Стога његово тумачење Дворжака има топлине и дубинске проосећаности.

Уметници извођачи, ма како надарени, често немају естрадног дејства, што не треба бркати са блефом и фасцинацијом. Маинардијеву извођачку уметност карактерише пуна мера сугестивне и суверене естрадне моћи чија савршена сигурност прелази у ноншалантност у добром смислу. Уметник суптилног духа, широке културе и богатог унутрашњег живота, Мамнарди даје да се ти његови квалитети осете у интерпретацији. Темељан и продубљен уметник, он тражи детаље, не ситничарском минуциозношћу досадног педанта, него захватајући суштинско у изразу уметничког дела и његовим остваривањем на подијуму. Он то постиже тиме што има готову и одређену претставу о садржајним и формалним проблемима дела које изводи: тој претстави он подређује своје солидно изграђено техничко умеће.

Велика је скала тонских боја и динамичких прелива које он извлачи из свог инструмента. Са његовог инструмента кантилена је топла, продорна и трепери од .блиставости као што је блистава и прозрачна свака тема Дворжакова; она је од оних кантилена којг услед своје топлине и продорности губе инструментални карактер и где инструмент у правом смислу „пева“ а интерпретација добија каткада израз непосредног казивања.

Разноврсност изражајних и техничких средстава служи му за сасвим разлизиту примену у појединим стиловима; и, ма да су италијански уметници наклоњени уметности атје сапеађбЏе и њу често примењују и у делима у којима то не пристаје, код Маинардија је Бах, иако „певан“, ипак стилски погођен у својој класичарској строгости. У његовом Баху је нарочито прецизан рад над мотивом, што у целини доприноси веома јасној формалној прегледности дела и

Пи је У

Ћ. бе

с НЕ ара не

и -=

Мк

дер еаи

пи

о о“

~ ==

тоа уху арена