Naša književnost

РЕЈ

ја Њ

МЕ МРИ ТА а

436 : Књижевност

лијери, Камени гост, Русалка и Сцене из витешких времена), једанаест приповедака (Пуцањ, Мећава, Погребник, Управник поштанске станице, Госпођица као сељанка, Одломак из непознатих записака једне госпође, Крџалија, Египатске - ноћи, Историја села Горјухина, Арапин Петра Великога), два романа у прози (Дубровски, Капетанова кћи), један роман у стиху (Евгеније Оњегин), један путопис (Пут у Ерзерум) и једно историско дело (Историја Пугачевљеве буне). Готово сва ова дела имају велику уметничку или културноисториску вредност, чак и она која није довршио или их оставио у првом нацрту, као „Египатске ноћи“, „Арапин Петра Великог“ или „Пут у 'Ерзерум“. 6

Својим лирским и другим песмама Пушкин је прекинуо класииистичко доба руске књижевности и започео нову, модерну епоху. Обиље нових мотива и различних атмосфера, нови облици стиха, нов начин кгзивања осећања — све то даје израз дубоке оригиналности Пушкиновом певању. Он је осетио и опевао многе земље и епохе од античкога света, Шпаније, Италије и Балкана до Кавказа и других источних земаља, а тако исто и различна душевна расположења, од анакреонске веселости и бахантскога дитирамба до сете, песимизма и тајанствености света и живота. Поред љубавних мотива, ведре атмосфере, елегичних осећања, песама о пријатељству или описа природе, он је у својој лирици дао снажна израза и свом родољубивом расположењу и слободоумљу.

Дубоко свој, он се ипак инспирисао многим песницима, од антике до Бајрона, од руских народних песама до српских гуслара, што његову поезију чини нарочито занимљивом.

У својој последњој, врло опширној студији о Пушкину, коју је писао поводом првог посмртног издања Пушкинових дела (у 11 књига, 1838—1841), Бјељински каже да је тежња многих руских песника, још од Ломоносова па све до Жуковског, и пре Пушкина била на то упућена да руској култури пружи поезију као истинску уметност, „то јест такву поезију која не би била само гола версификација, званично величање дворских светковина и опевање важних државних догађаја, него поезија која има обележје праве, слободне уметности“, али да је то уствари извршио тек Пушкин.

И доиста, ма да је песник имао на уму врло често моралне, друштвене и уопште мисаоне проблеме, он им је давао у првом реду естетски израз и у томе је ишао тако далеко да се основна идеја може разумети тек после коментара. Најбољи пример за то је „Ари-_ он“, где Пушкин, певајући о старом хеленском песнику-певачу, мис ли на себе и своје другове, декабристе: „Било нас је много у чуну... Ја сам певао веслачима.. Наједаред налете бурни вихор... Погибе и крманош и веслач! Само ја, тајанствени песник, избачен од буре на обалу, певам пређашње химне и своју влажну хаљину сушим на сунцу, под стеном“ . Као што се види, овде је Пушкин сасвим уметнички транспоновао своју улогу у прогресивном покрету декабриста. То је свакако одговарало његовом схватању песничког позива, али је било и условљено тадашњим режимом у Русији.