Naša književnost
РА и
У"
МА
+
ЦАР ИО РЉ Ра Лер И
пе А
а грозни цар им скрушен игуман. У овој сам га вид'о ћелији
(у којој Кирил многострадални живљаше тада, кад сам почињ'о и ја да схватам земну сујету), вид'о сам цара како сустао
од љута гнева, смртних пресуда, замишљен седе међу инске, док непомични ми га гледасмо, и тихо с нама поче разговор,
са игуманом и свом братијом: „Приближују се дани жељени, доћи ћу вама, спаса тражећи. Кирило, Сергије и Никодиме, прим'те од мене завет духовни; доћи ћу вама као покајник
и часни постриг овде примићу стопама вашим, оци, припавши.“ Тако збораше главар државе, слатке му речи текле с усана
и плакао је, док смо молили Бога да љубав и мир ниспошље многострадалној души царевој. А тек Феодор, син му блажени! На престолу је стално тежио животу тихом, као испосник
у ћелију је двор претворио
и тешко бреме брига државних свету му душу не смућиваше. Цар смернк Богу тако омиле да је Русија дане његове
у мирној слави срећно провела, а света смрт му беше чудесна: одру му сав у сјају приступи муж неки само њему видљиви; и Феодор је с њим беседио, патријархом га звао великим. Дворане тешка страва обузе, разумели су ово виђење,
јер се крај одра свети владика у томе часу није бавио.
А кад цар душу Богу предаде мирисом светим двор се испуни и као сунце лик му засија такав се више неће родити...
О туго страшна, о невиђена! Разгневили смо Бога, згрешили,